Кад песник постане човек

Једно дете је одрасло

Један сан се угасио

И једна тишина

Престала да звони

Кад песник постане човек

Усне му буду горко хладне

Мисли тешке и грубе

А срце стишано

У једноличном ритму

Кад песник постане човек

Они што су га сретали

Више га неће препознати

Они који нису -

Никад га неће ни срести

Кад песник постане човек

Ни он неће знати

Да све – некако 

Нормалније га боли

И да јеца другачије сасвим