Поезија Анђелка Заблаћанског
![]() | КАД ПЕСНИК Кад песник постане човек Једно дете је одрасло Један сан се угасио И једна тишина Престала да звони Кад песник постане човек Усне му буду горко хладне Мисли тешке и грубе А срце стишано У једноличном ритму Кад песник постане човек Они што су га сретали Више га неће препознати Они који нису - Никад га неће ни срести Кад песник постане човек Ни он неће знати Да све – некако Нормалније га боли И да јеца другачије сасвим |