Поезија Анђелка Заблаћанског




КАД ПЕСНИК

Кад песник постане човек
Једно дете је одрасло
Један сан се угасио
И једна тишина
Престала да звони

Кад песник постане човек
Усне му буду горко хладне
Мисли тешке и грубе
А срце стишано
У једноличном ритму

Кад песник постане човек
Они што су га сретали
Више га неће препознати
Они који нису -
Никад га неће ни срести

Кад песник постане човек
Ни он неће знати
Да све – некако 
Нормалније га боли
И да јеца другачије сасвим

Анђелко Заблаћански