Поезија Анђелка Заблаћанског




КАКО

Зарасле стазе крпљеног сна
У заклоњеном видику
Слушам оглувелим срцем
Уморног трагања за топлином ока
У јави без маште
Такнутој тек врховима прстију жудних
У пролазности живота.

И већ отупео сасвим
За туђе и сопствене жеље
Тренутке и вечност – светлост и таму
Ивицом амбиса ходим
Слеп и сам – сам и глув
И знам – понор ме дуго већ мами
А пасти не смем.

Анђелко Заблаћански