Поезија Анђелка Заблаћанског




КОСОВО

(кнезу Лазару)

Црне снове вековима снева
Лети, пада, гаврани га кљују
Крв му липти – у њој божур пева
Обесне птице на божур му пљују.

Он завапи: Боже, зар су јаче
Зар ће светлост да се плаши таме
Где је снага – само око плаче
Зар без наде и мисли су саме

И буди се у телу без главе
Али види – божури су никли
Чудно плешу баш као да славе
То што су се на невоље свикли

(1988)

Анђелко Заблаћански