Поезија Анђелка Заблаћанског




ПЕСМА ЖЕЉИ

Јутро те тражи – сутон види
Ноћ те узима – њој се дајеш
Душа ти гола сва се стиди
У болу не умеш да се кајеш
Док на усни ти пољубац бриди

И ћутиш речи већ речене
Самоћи јасној себе нудиш
И пустиш ружу да увене
Ону за којом дуго жудиш
Мирисом да те из једа прене

А чему прича – чему жеље
Кад нада умре у зачетку
Чим почне живот да те меље
И све води те већ свршетку
А тек у слутњи чуваш весеље

Анђелко Заблаћански