Поезија Анђелка Заблаћанског




РЕЧИ У ВРЕМЕНУ

Убио бих време што преда мном стоји
Мада неумитно јури ми кроз жиле
Као да су прошли сви тренуци моји
А у мени да се тек сад буде силе

Срушио бих снове што ми машту пеку
Мада с њима само знам да још постојим
И тек тада умем да препливам реку
Чијег вира жудње у себи се бојим

Разбио бих слутње у празнини ока
Мада не знам где бих сакрио нигдину
Јер тек у погледу реч стоји дубока
Да љубав једино зна бола суштину

Анђелко Заблаћански