Поезија Анђелка Заблаћанског



ТОК ЖИВОТА

Покушавам дуго већ да схватим време
Које неумитно тече и све гази
Које некоме дâ претешко бреме
А некоме на влас косе пази.

Покушавам – али ко да схвати
Живот који тече неким током својим
И никад неће да врати
Ни оне што волим – ни којих се бојим.

Кад напред морам а назад бих хтео
Да вратим дане другачије, беље
Да с очију скинем тамни вео
Који прекри све најлепше жеље.

А живот иде напред без освртања
Носи га време увек чудном реком
И док пливам морима кајања
Други се сладе тим медом и млеком.

И све прође са сузом или смехом
Мед и пелин – све се заборави
Да ли чедан или с тешким грехом
Живот оде – време га удави.

Анђелко Заблаћански