Поезија Анђелка Заблаћанског




ТРАГ

Тренутак поспан прогутао је речи
Љубио сам само слутње, бол и снове
Чезнући да баш тај трен ми ноћ излечи
И у тлапње нико више не позове.

Рукама нежности свилених одора
Грлио сам чисто заблуделу јаву
Бежећи од свега што се увек мора
Што не пита срце већ једино главу.

Истина се тражи души само знана
А пронађох сенке пустог битисања
У умрлом слову на рубу усана
Док заборав пада на песму сећања.

Анђелко Заблаћански