Поезија Анђелка Заблаћанског




БЕЗ ОДЈЕКА

Вриснуо бих док још имам снаге
Да из бола поуке извучем
Да све патње упрегнем кô раге
И у вриску до гола се свучем.

Вриснуо бих – али ко ће чути
У тој вреви безразложних речи
Зато ћутим - а знам где су пути
Овом јаду што се на ме бечи.

Тај врисак ће остати у мени
Да у души тишином одзвања
У таласу чежње што се пени
И у нади невештој да сања.

И све тако избледеће слике
Испред прага на отарку снова
Или, можда, жудње превелике
У мислима само разбацана слова.

Анђелко Заблаћански