Поезија Анђелка Заблаћанског




БЕЗ ПАМЕТИ

Који ме то глас гони
Да снове у јави тражим
Која ме звезда води
Кад јаву сновима бришем
А знам
Да све је тек игра речи
Речи без памети
И само тренутак сјаја
Пред тренуцима обичног заборава
Јер ни имена ни лика
Нећу моћи да се сетим
Кад из тишине и безнађа ме
Нека, слична овој, умиљатост прене

Анђелко Заблаћански