Поезија Анђелка Заблаћанског




БУЂЕЊЕ
 
Будим је дахом
По сомотном врату
 
Пијаним уснама
По мирису крушки ранки
 
Будим је прстима
Као поветарац 
У свили њене косе
 
Будим је тишином
У чежњи миловања
 
Будим је само
Да видим цветна поља
У очима јој сањивим
 
Будим је 
Да ме осмехом мази
 
Да на усне ми шапне
Своју жудњу 
И срећу што је будим. 

Анђелко Заблаћански