Поезија Анђелка Заблаћанског




ОСМЕХ

Дошла си да ми осмех
Између црних обрва ставиш
Добротом га урежеш
Да се на потиљку види
Али заборавила си чаробну реч
Или су врата радости дуго већ
У мом погледу закључана
И не опазих те разиграну
Како корацима љубави
Кроз моје песме путујеш одавно
У слутњи једино
Да ноћ те доводи мени
Само да те јутро украде
И врати почетку – дану без осмеха
Обичној пролазности сна.

Анђелко Заблаћански