Поезија Анђелка Заблаћанског




СЛОВО ЉУБВЕ

Ћутим
Реч рећи не умем
А хтео бих

Бар да ти шапнем
Мисао обичну а узвишену

Ону – што са усана капље
Као мед и роса помешани
У сну мајског свитања

Ону – као сузе девојчице
Остављене на доковима

Или – макар да могу
Све те нежне речи заробљене
У тишини уснама немуштим
На твоје усне меке да запишем

У погледу погледом да нарисам
Врховима прстију
По твојој пути да извајам
Те речи обичне а узвишене
Тихе и благе
И као планински брзаци усковитлане

А у дну душе чуване и шкропљене
Дуго већ – у ћутању.

Анђелко Заблаћански