Поезија Анђелка Заблаћанског




СВЕТ И ПОЕЗИЈА

Не знаш ти како је гаврану у мом погледу
Нити он зна шта се ван тишине ове крије
Док бескрван стојим у пропалих снова реду
Без намера јасних у простору илузије.

Не знаш ти шта све немир од црне птице иште
Ни како срце трепери од сила његових
Да у дрхтају сваком мало је позориште
Игра безнађа и наде свих прича јалових.

Не знаш баш ништа – осим да утробу ми кидаш
Да у мојим очима злослутна гнезда правиш
У соби самоће на мом рамену да ридаш
И својом суштином да плениш или ме давиш.

И да чујеш само победничких звона јеку
Брујање труба јуришника и речи просте
Док душу ми разројене мисли болно пеку
Да већ сутра неће хтети песми да опросте.

Анђелко Заблаћански