Поезија Анђелка Заблаћанског




СВРШЕТАК СНА
 
Палим последњу ноћну
Или прву јутарњу цигарету
Не знам – јер
Од твог погледа ноћ се разданила
Зора постидела
И сасвим зажмурила
 
У мојим очима јутро убијено
Раскомадано као лешина
И разбацано по згужваном папиру
Страхујући да
Свитање не доноси нови дан
Већ сутоне у моје снове пепељасте
 
Јер ноћас је
Један дечак рањен надом голом
Један песник је умро
У лепоти сновиђења страсти
У жељи
Да напише најлепшу љубавну песму
А љубавник се закључао
Катанцима даљине дубоко у себи
 
А јутро – ипак – дође
Не доносећи ништа ново. 

Анђелко Заблаћански