НЕУМЕЋЕ СРЕЋЕ - Поезија Анђелка Заблаћанског

НЕУМЕЋЕ СРЕЋЕ



Никад тај тренутак – тренутак истинског сјаја
Никад пасти неће у моје очи црне
Никад на уснама мојим укус росног маја
Јер срце уме само да ћути и болно трне.

Никад моја врата песма заноса и смеха
Никад их птица откључати неће тешка
Јер у души нема ни чедности ни греха
Само сазнање јадно – да неком бејах грешка.

Никад у собу мрака месец неће залутати
Никад ту таму врисак неће да разбије
Јер нада ништа више не уме да слути
Сем зле самоће у којој дуго се крије.

5 коментара:

  1. Jesu li ovo pesme iz nove zbirke ili...? Dopadaju mi se. Pozdrav. Kristina

    ОдговориИзбриши
  2. Ako mislis na sve pesme na ovom blogu, odgovor je ne. Tu su pesme iz svih mojih zbirki, pa i iz nove.
    Dve poslednje pesme jesu iz zbirke San napukle jave, kao i Osmeh i jos dosta njih. Pozdrav tebi,.

    ОдговориИзбриши
  3. Nemozes ti nikad,nikome biti greska!!Veca

    ОдговориИзбриши
  4. "Само сазнање јадно – да неком бејах грешка".....nažalost!Ksenija

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман30. јун 2011. 10:50

    I daj dusi svojoj strepnju...Neka cezne, ljubi, pati
    Daj ljepoti smrti zebnju.....I u ljubav vjeru vrati

    Budi suza na dnu mora.....Sto je osmjeh oka krije
    Budi zubor sa izvora.........Budi sunce poezije

    Da,jer si sunce poezije.
    Gordana Lekovic Zecevic

    ОдговориИзбриши