СЕНКЕ УСПОМЕНА - Поезија Анђелка Заблаћанског

СЕНКЕ УСПОМЕНА



Гледам сенке ружа на сивоме зиду
Трепере у јари латице већ свеле
И као да с њима сећања ми иду
У време кад беху све чедне и беле.

Планински потоци бујају кроз вене
Оштар ваздух шиба знојава ми леђа
А сад ни у машти не станују жене
Само тамне боре изнад мојих веђа.

Тражим капи росе на сенкама свелим
Некада је месец са њима ме клео
Што никад не рекох – не могу, не желим
И што сам свој живот као јечам млео.

А сада би око још једном да види
Нерасцвале руже – не сенке на зиду
Руменило зоре док се јутро стиди
Док сва ми сећања ко зна куда иду.

3 коментара:

  1. Анониман17. март 2010. 02:25

    neprospavana noć...tračak tuge...bujica uspomena izazvana možda samo senkom ruže...i prelepa pesma...puno treba da se ostavi trag u nečjoj duši...a vi to sa lakoćom činite svojim pesmama...ako je lako dopustiti da se vidi sopstvena slabost... ali ostavljate trag... anonimna

    ОдговориИзбриши
  2. Prelepo Anđelko, setno ali prelepo... :*

    ОдговориИзбриши
  3. А сад ни у машти не станују жене...ma,kakvi nestanuju,da nestanuju,nebi bilo ovih,prelepih pesmih...!!Ludica

    ОдговориИзбриши