ЈАСНО КАО ДАН - Поезија Анђелка Заблаћанског

ЈАСНО КАО ДАН



Које то стазе – путеви који
Мени те воде а краду мени
На којем раскршћу бол ми стоји
Док душу ломе боје јесени

Куд ми одлазиш а стигла ниси
Ни уздах један у вриску просут
Да са мном делиш тај трен кад ти си
Мој сан небески звездама осут

И ћутиш страшно као ноћ тамна
А ћутањем си већ све ми рекла
Да сва су прошла свитања пламна
Тад - кад очи је суза опекла

1 коментар:

  1. uhhhhh....ova pesma...А ћутањем си већ све ми рекла...da li sam bas sve rekla...Ludica

    ОдговориИзбриши