СТРАХ - Поезија Анђелка Заблаћанског

СТРАХ



Страх ме је
док слушам тишину
подмукле ноћне таме

страх ме је
у сну тражити спас

страх ме је
видети свитање –
а опет остати сам

страх ме је
слушати птица пој
а беспомоћно тражити
људску реч

страх ме је
моје сулуде маште
што води ме ко зна где
а увек враћа на почетак
и у страх.

3 коментара: