Дуго су те тровале мисли
Спутане неукошћу изрецивог
Кад у реч стане више од свемира
Само из једног грча гуше
Из једног трептаја и немира
И свега у теби сивог
Ниси знао која је реч тежа
У којој звони дубина
У којој зјапи празнина
И зашто увек заболи исто
Кад ћутиш у недоба свако
Кад зла врежа рашири се лако
И увек нечисто
Небески свод загрлиш ћутањем
Не видиш, не чујеш ништа
Од сопствене сенке што седи у теби
И речи посутих ињем
А свуд око тебе ломаче, згаришта
Мисли без свратишта
Скучене у себи
Нема коментара:
Постави коментар