КАД ЉУБАВ ОДЕ

После ње

остају ствари што не личе на бол —

чаша без воде,

кошуља без мириса,

огледало што више не препознаје лице.

Тело наставља:

једе, спава, дише —

али све то као да ради неко други,

у моје име.

На јастуку —

удубљење што не ишчезава.

У ваздуху —

тиши глас него пре.

Љубав, кад оде,

не понесе себе са собом —

остави плетиво гласа,

косу у сифону,

поглед у који сам гледао,

а ништа нисам умео да видим.

Јер — ништа није толико тешко

да је задржи,

нити довољно лако

да је пусти.

А можда — није ни отишла.

Можда сам је само закопао

у тренутак када сам престао

да слушам како ћути.

И сада —

први пут после дуго времена

не покривам чашу дланом.

Пустим да је вода прелије.

Можда сам још жедан.

Из збирке Бисерница љубави (2025)