О ЗБИРЦИ НОЋИ ВУЧЈЕГ ЗОВА - Поезија Анђелка Заблаћанског

О ЗБИРЦИ НОЋИ ВУЧЈЕГ ЗОВА



 Невена Милосављевић – Песник суштине о суштини

 

Само се срцем добро види.

Суштина се очима не да сагледати.

 – Антоан де Сент Егзипери 


Нова збирка песама Ноћи вучјег зова песника Анђелка Заблаћанског, својеврсни је поетски наставак трагања за суштином свега око нас и свему у нама, с тиме да у овој књизи песник почиње своје трагање од поезије, преко песника, друштвених околности, и напослетку, у духу свог сензибилитета наставља трагање према љубави, жени. Збирка песама Ноћи вучјег зова подељена је на три дела, три песничка циклуса, а слободно можемо рећи и на три књиге, које као опонент стоје једне наспрам других: Кад обичност мине, У нама и око нас, Одоцнели стихови.

Први циклус у књизи Кад обичност мине интригира читаоца, ништа мање него и сам наслов читаве књиге, сигнификује нам једну истину: да ћемо вредност правих ствари спознати тек кад обичност мине, она обичност која како песнику, тако и сваком човеку одузима драгоцене тренутке живота. Прва песма у књизи, као пролошка Ђавоља игра, за коју је песник јасно назначио да је посвећена поезији, представља неку врсту бунта, песник јој даје једно сасвим ново обличје кроз асоцијативне призоре њеног васкрсавања у живо биће, које као да жели да га угуши својим прстима или својим словом:

 

Осећам нечије прсте на свом челу...

…А ноћ наслутих сам у овој глувој соби.

 

Та песникова самоћа је често плодоносни извор за стихове, песник нам неретко говори о њој, готово увек као тескобној, херметички затвореној, а ипак разгранатој, јер  увек израсте у стихове. Основна композициона карактеристика збирке је вишеструко надограђивање појма суштине. Суштине живљења, писања, љубави, патње, суштина је појам изузетне појаве, која из књиге у књигу јасно оцртава песников профил. Песник поставља питања кроз песничке поступке богатим средствима акустичне симболике. За Анђелка поезија је начин живота, отуда овај циклус и заузима први део књиге; размишљања о поезији, битност спознаје света пером, разочарења и радости кроз призму стиха и реквијем себи. Траговима сопственог ка сопствености, поезија је бол и лек. Све за чим посегне пронаћи ће само у себи:

 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна:

Сред голетног поља изниклог одавно.

(Самосвојност: Песнику)

 

Песник се са дозом ироније осврће и на књижевни ангажман, за њега су поетски кругови кошмарни сан, због којег жели да остави стих, свестан естрадизације уметничког болује над исконском поезијом: У мени је песник умро у зениту / На груди стишћући поезије зору, али будећи се из тог сна упада у онај нови, неизбежни: песму: Да се не пробудих у сну неизбежном / Песмом што се чува под оштрицом руба. (Песнички кругови) У овој песми лирски субјект демистификује легенде, призива у помоћ мит да сликовито прикаже борбу истинске уметности над продавцима празнине, деца Црнобога и ламије, чувари иснпирације наспрам вампира без зуба, празне песме спрам оних које кипте сликовитошћу. Песник не стаје у намери да разоткрије полуинтелектуалце, па у песми Надрипоета сатиричном оштрицом запиткује: Шта ли то песник смислено рече… И сама синтагматска јединица – надрипоета осликава стање у друштву и ван уметности. Надри је постало неизоставно у сваком сегменту друштвеног живота и залази дубоко у науку, у религију, у душу људску. Надри, оно од чега човек не може побећи. Али, већ у наредним песмама видимо сјај на хоризонту, судба песникова није заборавна, ноћ је време инспирације, ноћ, не само као временска одредница, већ као стање ума и свитање као коначни резултат: песма! Опет песма, која поетама даје моћ: Да стихом трају временским недрима. У истом циклусу су и песме посвећене песницима Бори Симићу и Добрици Ерићу, као епитафни завештај небеске слободе и горе где поета пловио сам је васељеном:

 

Умро је песник, кажу, мада песници не умиру,

Отишао је само да види ту слободу небеску

(Отишао је песник: Добрици Ерићу)

 

Сам је васељеном у ноћима бдења

Сабирао у стих речи Божије,

Исклесане вером од најтврђег стења.

(Одлазак песника: Бори Симићу)

 

Са песничког бденија песник прелази на универзалнији план у циклусу У нама и око нас, на годишња доба која су у нама, на снегове пролазности у нама, мајску елегију, ново доба и празнину, која нам је постала карактерна црта. Оно што овај циклус чини узвишеним је религијска нота, она се већ од прве песме појављује и траје све до краја циклуса. Песма Ближњи написана на Велику Госпојину 2019. године, моменат је радости коју лирском субјекту причињавају његови најближи, песник зна тајну постојања, да човек кад је сам, онда је као напуштено стабло, а уз своје вољене бива богати воћњак: Јер без њих сам стабло шљиве којег нико не бере. Дух предака не напушта поезију, већ кружи над њом, у песми Србину, песник узима за основну тему освешћење. Подсетник Србину да га преци гледају, кроз опомену и горак усклик казује о тренутним друштвеним околностима. Песник даје једну врсту ропске визије. Робујемо забораву, новом друштвеном поретку, заборављамо своје корене:

 

Са својих хумки преци где ти гледе

Кад злу продајеш поколења млађа,

 

 

Невена Милосављевић, ауторка рецензије

Овим циклусом доминирају пејзажи јесени, али јесени као субјективног осећаја, не увек искључиво годишњег доба, ове песме су у служби песниковог исказа узалудности борбе за повратак старих вредности у живот (Септембар, Октобар, Октобарски сутон). Песникова жеља да неке песме потпише датумом настанка, у нама ствара осећај битности тог временског тренутка. Овакав вид обележавања почиње од песме прве песме Ближњи, наставља се у песми Октобарски сутон (16. октобар 2016) и појављиваће се често до краја књиге. Једном песмом песник нас подсећа на велике мајске поплаве које су се десиле 2014. године. У песми Мајска киша он се обраћа директно киши, даје јој божанско и свемогуће обличје. Прекорева је због немара и силине којом се сручила на несрећни народ, жалећи сва преливена речна корита, мајке и децу, све њиве и куће које је те несрећне године погодила страшна поплава, упоређујући је са библијским потопом.

Читајући песме све је уочљивија нота безнадежности и меланхолије, али и осећања отуђености и беспомоћности. Животно доба у коме се сопствено биће осећа беспомоћним, без илузија, амбиција, утопијски. Овај осећај је пресудна тачка, са које је Анђелко Заблаћански одлучио да одбаци друштвене стеге, па и по цену губитка поетске димензије живота. Тај осећај даје изобиље тема у којима читалац може пронаћи део своје душе или бриге, а који се оваплотио у Заблаћансковим песмама (Ту око нас, Они, Ватра и лед, Ново доба, Кућа насред друма, Колона сенки, Поганима…)

Поезија Анђелка Заблаћанског је довољно плодоносна и естетички оквир његовог дела је довољно богат да обезбеди трајање тог песничког пута, подстичући га увек на поетску страст и застајање зарад дивљења природи, ноћи, сутону, месечини, жени… И управо у трећем циклусу књиге Одоцнели стихови, круг мотива песама образује се око неке врсте језгра у чијем средишту стоји жена. Песник путеног изражаја, какав је Анђелко Заблаћански, жени даје готово божанску надмоћ, њену лепоту ставља на пиједестал савршенства, и тако јој даје и главну улогу у сваком немиру. У пределу сна одвијају се најчешће све лепоте уживања са женом (Замор, Илузија, Ноћ с њом). Његови лирски описи жене препуни су еротског набоја, али су сасвим прозирни, до танчина јасни, питки и недвосмислени:

 

 

Од искона ватра је у жени.

Стид су измислили људи,

људи празни, покорни и сени,

да се лакше врелој крви суди

(Памти)

                          

У длан ћу сок брескве да скупим,

Ако се раскрилиш ко у лету ласте

Пољупцем једним целу да те купим

Док похота моја у теби сва расте….

 (Пожуда)


У светлости ове еротизоване поетике, римовање је као добошар који свира у добош срца. Читајући стихове осетимо сваки нерв песника, пулс, трњење пожуде. Песник не одустаје од своје устаљене форме, има свој већ изграђени стил поетизовања, не уноси неке значајније новине. Уз све квалитете не можемо оспорити посебност и јединственост у новијој српској поезији. Оно што у последњем делу књиге зацело можемо још приметити је и истицање разлике у годинама песничког субјекта и жене у многим песмама. Отуда више пута можемо препознати Костићев утицај и манир, где је стиховима разлика у годинама готово увек непремостиви јаз између двоје љубавника. Прави пример за то је песма Могло је тако – Ленки Дунђерској. Тај јаз ће се из песме у песму продубљивати и приказивати у свој својој величини и немоћи. Песник даје савет узмицања, да победи ум, наводи читаоца на самоиспитивање, буди осећај моралне одговорности, а са друге стране бива ухваћен у коштац кад песму започне у знаку уздизања, као да доноси пресудну животну одлуку, а затим се у трену опрашта од племенитих порива и препушта се пожуди и страстима (Жена у детету, С њом, Пад у бездање, Кад банеш, Памти, Касни сутон).  У једној од песама у овом делу књиге, песник као да нам на трен даје одговор – шта је то суштина, где из наслова песме Пад у бездање, можемо закључити да је управо то узлет емоција, а онда пад у бездање. Та смена осећања, која као на клацкалици држи тегове са обе стране ваге. Скок и пад у свим сферама живота је оно што нас чини живим.

Песник стварности, саткан од имагинације, окован сопственим стегама у свом кутку од снова, несебичног и срдачног духа, оживљава стихом призоре које непосредно опажа кроз прозор своје собе, на зиду од жеља и чежњи, у постељи од ланаца скованој, укључујући и непролазну фолклорну ноту, која овом урбанистичком животу пружа једну опречну слику стварности. Ноћи су лепше тамо где зрију трешње, где чворци певају, где откоси сена буде сваку пору, лепше се пати у рајском врту, него у сумпорној долини.

Овом књигом песник нас враћа себи, а да би реакција имала естетски карактер, потребан је управо повратак себи, поглед у своје унутрашње „ја“.

 

Невена Милосављевић,

професор српске књижевности и језика

(2020)



Нема коментара:

Постави коментар