Нова збирка песама Ноћи вучјег зова песника Анђелка Заблаћанског, својеврсни је поетски наставак трагања за суштином свега око нас и свему у нама, с тиме да у овој књизи песник почиње своје трагање од поезије, преко песника, друштвених околности, и напослетку, у духу свог сензибилитета наставља трагање према љубави, жени. Збирка песама Ноћи вучјег зова подељена је на три дела, три песничка циклуса, а слободно можемо рећи и на три књиге, које као опонент стоје једне наспрам других: Кад обичност мине, У нама и око нас, Одоцнели стихови.

Први циклус у књизи Кад обичност мине интригира читаоца, ништа мање него и сам наслов читаве књиге, сигнификује нам једну истину: да ћемо вредност правих ствари спознати тек кад обичност мине, она обичност која како песнику, тако и сваком човеку одузима драгоцене тренутке живота. Прва песма у књизи, као пролошка Ђавоља игра, за коју је песник јасно назначио да је посвећена поезији, представља неку врсту бунта, песник јој даје једно сасвим ново обличје кроз асоцијативне призоре њеног васкрсавања у живо биће, које као да жели да га угуши својим прстима или својим словом:

 

Осећам нечије прсте на свом челу...

…А ноћ наслутих сам у овој глувој соби.

 

Та песникова самоћа је често плодоносни извор за стихове, песник нам неретко говори о њој, готово увек као тескобној, херметички затвореној, а ипак разгранатој, јер  увек израсте у стихове. Основна композициона карактеристика збирке је вишеструко надограђивање појма суштине. Суштине живљења, писања, љубави, патње, суштина је појам изузетне појаве, која из књиге у књигу јасно оцртава песников профил. Песник поставља питања кроз песничке поступке богатим средствима акустичне симболике. За Анђелка поезија је начин живота, отуда овај циклус и заузима први део књиге; размишљања о поезији, битност спознаје света пером, разочарења и радости кроз призму стиха и реквијем себи. Траговима сопственог ка сопствености, поезија је бол и лек. Све за чим посегне пронаћи ће само у себи:

 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна:

Сред голетног поља изниклог одавно.

(Самосвојност: Песнику)

 

Песник се са дозом ироније осврће и на књижевни ангажман, за њега су поетски кругови кошмарни сан, због којег жели да остави стих, свестан естрадизације уметничког болује над исконском поезијом: У мени је песник умро у зениту / На груди стишћући поезије зору, али будећи се из тог сна упада у онај нови, неизбежни: песму: Да се не пробудих у сну неизбежном / Песмом што се чува под оштрицом руба. (Песнички кругови) У овој песми лирски субјект демистификује легенде, призива у помоћ мит да сликовито прикаже борбу истинске уметности над продавцима празнине, деца Црнобога и ламије, чувари иснпирације наспрам вампира без зуба, празне песме спрам оних које кипте сликовитошћу. Песник не стаје у намери да разоткрије полуинтелектуалце, па у песми Надрипоета сатиричном оштрицом запиткује: Шта ли то песник смислено рече… И сама синтагматска јединица – надрипоета осликава стање у друштву и ван уметности. Надри је постало неизоставно у сваком сегменту друштвеног живота и залази дубоко у науку, у религију, у душу људску. Надри, оно од чега човек не може побећи. Али, већ у наредним песмама видимо сјај на хоризонту, судба песникова није заборавна, ноћ је време инспирације, ноћ, не само као временска одредница, већ као стање ума и свитање као коначни резултат: песма! Опет песма, која поетама даје моћ: Да стихом трају временским недрима. У истом циклусу су и песме посвећене песницима Бори Симићу и Добрици Ерићу, као епитафни завештај небеске слободе и горе где поета пловио сам је васељеном:

 

Умро је песник, кажу, мада песници не умиру,

Отишао је само да види ту слободу небеску

(Отишао је песник: Добрици Ерићу)

 

Сам је васељеном у ноћима бдења

Сабирао у стих речи Божије,

Исклесане вером од најтврђег стења.

(Одлазак песника: Бори Симићу)

 

Са песничког бденија песник прелази на универзалнији план у циклусу У нама и око нас, на годишња доба која су у нама, на снегове пролазности у нама, мајску елегију, ново доба и празнину, која нам је постала карактерна црта. Оно што овај циклус чини узвишеним је религијска нота, она се већ од прве песме појављује и траје све до краја циклуса. Песма Ближњи написана на Велику Госпојину 2019. године, моменат је радости коју лирском субјекту причињавају његови најближи, песник зна тајну постојања, да човек кад је сам, онда је као напуштено стабло, а уз своје вољене бива богати воћњак: Јер без њих сам стабло шљиве којег нико не бере. Дух предака не напушта поезију, већ кружи над њом, у песми Србину, песник узима за основну тему освешћење. Подсетник Србину да га преци гледају, кроз опомену и горак усклик казује о тренутним друштвеним околностима. Песник даје једну врсту ропске визије. Робујемо забораву, новом друштвеном поретку, заборављамо своје корене:

 

Са својих хумки преци где ти гледе

Кад злу продајеш поколења млађа,