Само ветар фијуче у жице у звезда трену
У овом мраку, знам, драга, твоје очи стрепе
И бришеш сузу над колевком скривену.
О, како волим твојих благих очију дубину,
Како желим да их дотакнем уснама кô спас,
Тамна ноћ нас дели љубави, па мрзим даљину
И овај мрак степски што лежи између нас.
Верујем у тебе, душо најдража моја
Та вера од свих метака у ноћи ме бранила.
С њом миран бејах пре смртоносног боја
Знам, та љубав у мени и с тобом је била.
Смрт није страшна, срео сам је степских ноћи
И сада се, ево, нагиње преко мене.
А знам над колевком чекаш кад ћу доћи
И знам, од смрти ме чува љубав моје жене.
(1942)
⦁ С руског превео Анђелко Заблаћански
Нема коментара:
Постави коментар