Поезија Анђелка Заблаћанског

Владимир Агатов | ТАМНА ЈЕ НОЋ

март 15, 2019 0
Тамна је ноћ, само меци звижде преко степе,
Само ветар фијуче у жице у звезда трену
У овом мраку, знам драга, твоје очи стрепе
И бришеш сузу над колевком скривену.

О, како волим дубину твог благог ока,
Како желим да их дотакнем мојим уснама,
Тамна ноћ нас дели, моја љубави, далека
И овај мрак степски што леже са нама

Верујем у тебе душо најдража моја
Та вера од свих метака у ноћи ме бранила.
С њом миран бејах пре смртоносног боја
Знам, та љубав у мени и с тобом је била.

Смрт није страшна, срео сам је степских ноћи
И сада се, ево, нагиње преко мене.
А знам над колевком чекаш кад ћу доћи
И знам, од смрти ме чува љубав моје жене.

(1942)

• С руског превео Анђелко Заблаћански
ОПШИРНИЈЕ

ТЕК УСНЕ ЗНАЈУ

фебруар 27, 2019 0
Никад те нећу срести на реци туге у мени
Ни онда кад бесану ноћ бесом у себи трујем
Не умем нигде наћи стишано дете у жени –
Како сустале снове без смеха да обрадујем

Како у сусрет да ти пођем кад ми не долазиш
Већ мирис јесење кише у сјај ми ока шаљеш
Забораву нудећи тренут кад жудњом све палиш –
А безвољна страст и машту сву болу продајеш

Нигде те нема сем у пољупцу већем од свега
И само тад ћу знати да јава и сан су једно
Јер у додиру усана наћи ћу све без чега
Бити у рају или паклу сасвим је свеједно
ОПШИРНИЈЕ

Марина Цветајева | СУСРЕТ

фебруар 19, 2019 0
Лепљиви дим над градом се спушта
Куд то крећу покорни вагони
Одједном обасјани морски сутони
У једном прозору, траг дечијих уста.

На капцима сене круници сличне
У коси локне сакрише мој крик
И би ми јасан тај временски трик
Што буди мртве ми воље челичне.

С том девојком у тами прозора
– Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.

И чему те мисли жалоснице
Шта тражи сена у мени што дрема
Јер можда – ни на небу среће нема

• С руског превео Анђелко Заблаћански
ОПШИРНИЈЕ

СКИТНИЦА

фебруар 01, 2019 0
Нестале речи у теби
Луна се просула у снопу жита
Кога срце да пита, пита
Ко на врху бора гнездо вије
Док светом скитам, писма не читам.

Ко те крије
У горчини распукле диње што гњије
И коме прашњав рећи сем себи
Да могао сам вољен бити, бити
Или само све уснити.
ОПШИРНИЈЕ

ОНА И ОН

јануар 03, 2019 0
Она је била паметна, образована, лепа жена. Жена у чијим се очима могла слутити њена проницљивост, али и страст. Жена без мане. Или, скоро без мане, јер знао јој је једну, или је то само у његовим мислима била њена једина мана. Припадала је другом човеку. А она, иако припадајућа, дозвољавала је да је дотичу бистрине ума других, оних у којима је препознавала саму себе. Тако је потврдила да је припадност себи и свом дамару њена једино потребна снага у ова вучја времена.
И поред свега, он је, негде на дну своје душе, сакрио од свих, чак и од самога себе, слутњу да његова оштроумност, његова несебична осећајност дотичу њена сва чула. Слутио је да га доживљава као човека равноправног себи, као уметника дивљења вредног, а у тој сакривеној слутњи тињала је његова бледа нада да жена у њој, крајичком ватреног ока у том човеку и уметнику види мушкарца. Она је знала да се не да наслутити оно чега нема или чега није било, да ли у овом или неком прошлом или будућем животу. То сазнање чувало је њено срце од леденица стварности што се, и сад док пише, забијају у срце срне у њој. Нека нас на овом свету, бољи је због тебе, бољи је због мене у њему, мислила је. Знао је ту срну уплашену у шуми пуној звериња које је у њој гледало само плен, само њено тело које би да растргну. Она је жудела да неко примети како је срнино око бистро од суза, како је дубоко као море, а топло као септембарско сунце. Све то је он видео и осећај га је снажно одвлачио од срне као ловине. У тој жени тражио је себе исто тако уплашеног и рањивог. Али њена лепота је била таква да ни њега није остављала равнодушним. И није био равнодушан, мада, знао је да дивљи свет у којем су живели никад их не може толико приближити једно до другог. Знао је, а ипак желео да и она понекад има исти тај, његов, осећај.
Док је лежала, у бунилу грознице, помало љута на себе због болести којој је дозволила да јој узме животну снагу, мислила је о његовим версама. Кад год би успела да придигне главу са јастука, читала је његове мисли скривене у стиховима. Лагано је исцељивала, враћао јој се сјај у очима. Све је у реду чим постоји неко ко ме мислима исцељује.  Знала је да то није илузија, већ да јој његове мисли заиста помажу да окрепи посустале тело и душу.
Он је у сваком трептају њеног ока видео своје спасење. У том сјају гледао је своје дане кад у грозници сопствене ватре горео. У сваком трептају слушао је речи јој неизговорене и тако занесен седао на њен праг. Седео је тако неприметан било коме осим оку уплашене срне. Седео је и чекао а да ни сам није знао шта, али био је убеђен да ће се то што чека једног дана појавити, баш ту на њеном прагу.
А она, она је своју срну чувала и од њега и од себе. Да ли јој је боље на свом или његовом прагу?, питала се. Одговоре никад не рекоше − ни једно другоме, ни сами себи.
ОПШИРНИЈЕ