Поезија Анђелка Заблаћанског

СКИТНИЦА

фебруар 01, 2019 0
Нестале речи у теби
Луна се просула у снопу жита
Кога срце да пита, пита
Ко на врху бора гнездо вије
Док светом скитам, писма не читам.

Ко те крије
У горчини распукле диње што гњије
И коме прашњав рећи сем себи
Да могао сам вољен бити, бити
Или само све уснити.
ОПШИРНИЈЕ

ОНА И ОН

јануар 03, 2019 0
Она је била паметна, образована, лепа жена. Жена у чијим се очима могла слутити њена проницљивост, али и страст. Жена без мане. Или, скоро без мане, јер знао јој је једну, или је то само у његовим мислима била њена једина мана. Припадала је другом човеку. А она, иако припадајућа, дозвољавала је да је дотичу бистрине ума других, оних у којима је препознавала саму себе. Тако је потврдила да је припадност себи и свом дамару њена једино потребна снага у ова вучја времена.
И поред свега, он је, негде на дну своје душе, сакрио од свих, чак и од самога себе, слутњу да његова оштроумност, његова несебична осећајност дотичу њена сва чула. Слутио је да га доживљава као човека равноправног себи, као уметника дивљења вредног, а у тој сакривеној слутњи тињала је његова бледа нада да жена у њој, крајичком ватреног ока у том човеку и уметнику види мушкарца. Она је знала да се не да наслутити оно чега нема или чега није било, да ли у овом или неком прошлом или будућем животу. То сазнање чувало је њено срце од леденица стварности што се, и сад док пише, забијају у срце срне у њој. Нека нас на овом свету, бољи је због тебе, бољи је због мене у њему, мислила је. Знао је ту срну уплашену у шуми пуној звериња које је у њој гледало само плен, само њено тело које би да растргну. Она је жудела да неко примети како је срнино око бистро од суза, како је дубоко као море, а топло као септембарско сунце. Све то је он видео и осећај га је снажно одвлачио од срне као ловине. У тој жени тражио је себе исто тако уплашеног и рањивог. Али њена лепота је била таква да ни њега није остављала равнодушним. И није био равнодушан, мада, знао је да дивљи свет у којем су живели никад их не може толико приближити једно до другог. Знао је, а ипак желео да и она понекад има исти тај, његов, осећај.
Док је лежала, у бунилу грознице, помало љута на себе због болести којој је дозволила да јој узме животну снагу, мислила је о његовим версама. Кад год би успела да придигне главу са јастука, читала је његове мисли скривене у стиховима. Лагано је исцељивала, враћао јој се сјај у очима. Све је у реду чим постоји неко ко ме мислима исцељује.  Знала је да то није илузија, већ да јој његове мисли заиста помажу да окрепи посустале тело и душу.
Он је у сваком трептају њеног ока видео своје спасење. У том сјају гледао је своје дане кад у грозници сопствене ватре горео. У сваком трептају слушао је речи јој неизговорене и тако занесен седао на њен праг. Седео је тако неприметан било коме осим оку уплашене срне. Седео је и чекао а да ни сам није знао шта, али био је убеђен да ће се то што чека једног дана појавити, баш ту на њеном прагу.
А она, она је своју срну чувала и од њега и од себе. Да ли јој је боље на свом или његовом прагу?, питала се. Одговоре никад не рекоше − ни једно другоме, ни сами себи.
ОПШИРНИЈЕ

СРЦЕ

децембар 28, 2018 0
Што дрхтиш срце моје у ведрој зимској ноћи
Кад снег већ копни и студен с месечином трне
Да ли то слутиш тренутке сопствене немоћи
Уплашено без сузе пред ловцем око срне

Што дрхтиш срце моје кад зоре негде свићу
А године све су прошле удављене чежњом
Зар ми не даш ни траг један где са надом бићу
Већ и кад ми лета стигну да их грлим зебњом

Што дрхтиш срце моје уморно од живота
Кад глас неки однекуд те жудњом може звати
Зар се плашиш да те дирну брзаци лепотa
Или страх те од издаје кад се силно пати
ОПШИРНИЈЕ

НАША НОЋ

децембар 09, 2018 0
Ћуте тренуци сећања
Пред уздахом истине јасног сна
Жудње далеке
Још само врисак не зна
Даљину сасвим да сакрије
У мојој соби
Док пред огледалом судбине
Стојимо нас двоје
Одевени одорама голотиње
У превеликој чежњи
Да смо и од сна већи и ближи
Загрљају свитања у нама

ОПШИРНИЈЕ

Фјодор Тјутчев | СРЕО САМ ВАС

децембар 02, 2018 0
К. Б.

Срео сам вас - све је било
У мртвом срцу опет живо
Сећање кад све се златило
А срцу топло неизрециво.

Као кад позних јесени
У неки дан, понеки час
Одједном пролеће зазелени
И затрепери све око нас

Сав духом обавијен тако
Тих година духовне пуноће
И заборављене радости лако
Лепоту лица гледах из самоће

Како после вековне муке
Да погледам вас у овом сну
Јер сад у вама чујем звуке
Као да никад не бејах на дну

Сад ни сећања немам више
Сад ми живот почиње поново
Очарана вама душа опет дише
Јер у њој је љубав ово.

• С руског превео Анђелко Заблаћански
ОПШИРНИЈЕ