Поезија Анђелка Заблаћанског

ТАМА И ЗРАК

јун 24, 2020 0
san-napukle-jave-tama-i-zrak
Склонићу се у тмине
У ноћи једино могу
Сневати јасну белину
Од мрака неодвојену

У зрацима сунца
У мирису лета зачету
А заборављену
У залеђеном осмеху

Док месец на прозоре
Сипа капљице чежње
А ноћ их наискап пије
Да их очи не ухвате

Да сан се не опијани
У нади далеке слутње
Да најцрња тмина ноћи
У бити чува белину

Белину душе чисте
Што ноћ свитањем зове
А снове и јаву не уме
Никад сасвим да разлучи
ОПШИРНИЈЕ

САМ ПРЕД СОБОМ

јун 10, 2020 0
pijano-praskozorje-sam-pred-sobom
Сутон ми узео срце а свитање главу
Сву ноћ сам дреждао трезан испред самог себе
Збуњен не рекох шта тражим – смирај или славу
Ни гнездим ли у оку сове или тетребе.

Пробуди ме пој славуја усред таме снежне
Или су одоцнели или је снег рано пао
Можда јесење рухо тек скрише руке нежне
Док све ме умара у болу што сан је крао.

Шта у мени траже голе багремове гране
Зар свака птица на мртву крошњу сме да слети
Или тек орли могу кљуном да лече ране
И да ми душу узму долином сред врлети.

ОПШИРНИЈЕ

ХТЕЊЕ

мај 08, 2020 0
Шта би ове руке хтеле
Кад сви снови већ су прошли
А ни око не сагледа
Ту даљину што нас дели
Док душе се у незнању грле
Као што светлост и сенка
На обали реке мазе талас
Што је запљускује и крњи
И зар би ове руке смеле
Да ухвате светлост на таласу
Или сенку прстима да такну
Можда само
У машти магловитог јутра
Заувек све нестане у жељи
У хтењу без хтења
ОПШИРНИЈЕ

ПРЕД ТОБОМ

мај 05, 2020 0
Да ли чух то ноћас
У гласу без гласа
У немом тренутку
Јецај виолина

Да ли ноћас спазих
У умрлом светлу
У трептају мрака
Очи у даљини

Да ли то изађох
Из неспретног себе
Из собе без зида
И пред реч ти стадох

Или све сам снио
Музику у оку
Светлост у тренутку
Тебе у наручју

Тужну а веселу
Док шапћем ти име
А ти чедно дрхтиш
Жудњом уплашена.
ОПШИРНИЈЕ

МАЈЧИНО СРЦЕ

фебруар 04, 2020 0
Младић тешко страда. Налази се на ивици живота и смрти. Ни доктори не знају којем свету је ближи, земаљском или небеском. Његова мајка их моли да је пусте да га види. Свесна је, ако данас не уђе у његову собу, никад више неће видети вране очи свог јединца. Моли, цвили као у кљуси ухваћена вучица, али је не пуштају. Главни лекар, гутајући кнедлу, вештачки дрско јој каже:
− Плакаћеш. Не могу. Твоје сузе ће га узнемирити. И овако му је температура на ивици коју може поднети.
Она му љуби руке, моли, јеца:
− Пустите ме да га мајка само још једном помилује по коси. Да видим очи мајчине.
− Ето. Плачеш већ сад. Не могу. Разумем  те, али разуми и ти мене.
− Нећу плакати – брише сузе, престаје да јеца. – Нећу плакати. Ево, видите. Не плачем. Ако треба и осмехнућу се. Смешићу се, обећавам.
Доктор је гледа неколико тренутака. Гледа њене очи, а види поглед своје мајке.
− Добро. Уведите је – обраћа се медицинским сестрама.
Несрећена жена улази, гледа свог сина, његово скрхано тело, његове ужарене а напола угашене очи. Држи га за руку и осмехује се. Смеши се тако убедљиво да њен син, потпуно свестан стања у коме се налази, помисли:
− Боже,  моја мајка је скроз полудела.
А она га љуби с осмехом који не скида са лица. Прича му како су га девојке поздравиле.
− Имаш их много, мангупе мамин – стеже му клонулу руку и даље се осмехујући.
Кажу јој да је време да изађе. Излази, маше са смешком свом сину, а чим за њом затворе врата скљока се од бола насерд ходника.
Младић се чуди, зна да је тешко повређен. А можда и није, помисли, чим му се мајка тако радосно осмехује.
− Да. Није она луда. Како ми је само пало на памет да умирем. Не би се она онако смејала. О, Боже! Жив сам. Живећу – шапутао је с осмехом младић.
Мајку скхрану од бола једва су повратили у живот. Два дана касније лекар јој је рекао:
− Бог се смиловао. Ми смо били немоћни, али твој син ће преживети. Са овом повредом преживи један од хиљаду. Твој осмех, твоје срце... О, Боже – настави доктор да говори сам са собом  одлазећи низ дугачак болнички ходник.
Она га прати погледом, тргне се, и заплаче уз незаустављиви осмех који јој је кидао мајчинско срце. Кидао својом снагом, својом блиставошћу мајчинског срца. Радошћу.
ОПШИРНИЈЕ