Поезија Анђелка Заблаћанског

МАЛИ НОЋНИ СТИХОВИ 89

јун 18, 2018 0
Мира Ковачевић
Ноћ се обезглављено клати
обешена у крошњи уцвале липе
и сваки дамар тмине
боли чак и кад бол мине
кад све страсти и жудње искипе
и окруне се кô жетвом жита влати
а њој сам хтео живот да дам
у мени све вредно што је
срце и крв врелу
љубав кô дињу презрелу
и никад не упитам шта то своје
њој умем једино да дам
ОПШИРНИЈЕ

ЧОВЕК ЖЕНИ

јун 11, 2018 0
Човек жени треба
Да зеницама исток јој покаже
И без страха
У њеним уздасима
Стамена ветрењача буде
А своје уздахе дубоке
У њеним једрима заталаса

Човек жени треба
Да јој се у зеницама огледа
И без страха
У своје осмехе
Њене најскривеније мисли пусти
А она у његове боре
Засеје зрневље вере росом шкропљене

Човек жени треба
Да своје зенице на длан јој спусти
И без страха
Безок јој корак кораком нађе
А она његове стопе
Крваве и грубе дубином душе схвати
ОПШИРНИЈЕ

ОДАВДЕ ДО КРАЈА

јун 09, 2018 0
(газел)

Поноћ је пала на голе гране
У мени гракћу смрзнуте вране

Немири ми кљују живе ране
У мени зора никад да сване

Поглед ми тражи минуле дане
У мени чађаве све механе

Душу уморан осмех не гане
У мени мртво све још од лане

Чекам већ дуго бол да престане
У мени дрхте ноћи бесане
ОПШИРНИЈЕ

УПЛАШЕН

јун 04, 2018 0
Бојим се живота – бојим се и смрти
Љубав стално иштем пун страха од људи
Оних што сем злобе у свему су шкрти
Док лаж им истини пред ђаволом суди.

Страх ме да запевам, па у срећи плачем
Јер све туге своје сретох пре нег себе
У немоћи свакој ругао се јачем
Све док срце страхом сасвим не озебе,

Плашио се мрака усред бела дана
Све пожудне ноћи крио од сванућа
Тражећи за наде пут са дна бездана
У трагу месеца врх врбовог прућа.

Ледила ме свака мисао о сутра
Док ме прошлост клела за све туђе стазе
Што својим погледом показах им јутра
А себи оставих најдубље богазе
ОПШИРНИЈЕ

ОЧАЈНА ПЕСМА

мај 28, 2018 0
Одакле до мог ува допиру ти звуци
Кад нит славуј пева – нит се буди ћук
Ни мртве деце мајчински јауци
Већ уморног бића најтамнији мук

Одакле у поглед пале су сене
Кад небом се месец игра пун жуди
А негде већ свићу зоре румене
Можда тама душе којој бол суди

Одакле на длану ми сан трновит
Кад нит спавам – нит сну будан сам вичан
А срцем не лута ни јед тајновит
Можда тек буђењу бес јако сличан
ОПШИРНИЈЕ