Поезија Анђелка Заблаћанског

НОВО ДОБА

мај 25, 2022 0
Дај ми мудрост везаног језика, Боже,
И очи само сенку да видим своју,
Осећања испод најежене коже;
Дај разум сакривен у звездања броју.

За пусте галаме уши нек оглуве.
Пробиј бубне опне да слушам тишину,
Јер волим је више од зујања муве,
Кад Човек осети човека празнину.

Дај ми кутак света где нико не живи;
Бар не они што се подругљиво крсте,
Они што су прави – а сви други криви,
Што у крв и мед су умочили прсте.
ОПШИРНИЈЕ

ПОЕТСКИ КРУГОВИ

мај 20, 2022 0
Оставићу перо, метафоре, тинту,
Све слике што дахом цртам по прозору,
У мени је песник умро у зениту,
На груди стишћући поезије зору.

Продавци празнине за мој сто ће сести
Што бездушјем пишу ‒ секиром на пању.
Без снова стихови дршћу у несвести,
Деца Црнобога¹ уз нас су и дању.

Тихују подневне сенке сред видика:
У крвавом оку вампира и смрти
И стиде се песме – у причи без слика,
Око плена коло истих док се врти.

И умро бих тако у стиху сопственом,
Залуд се плашећи ламија² без зуба
Да се не пробудих у сну неизбежном,
Песмом што се чува под оштрицом руба.


¹ Црнобог је Бог ноћи и мрака из словенске митологије
² Ламије су демонске звери сличне вампирима
ОПШИРНИЈЕ

ОСВРТ НА ЗБИРКУ ПИЈАНО ПРАСКОЗОРЈЕ

мај 20, 2022 0

Споменка Денда Хамовић – МАЛИ ОСВРТ НА ЗБИРКУ ПЕСАМА ПИЈАНО ПРСКОЗОРЈЕ

 

Збирка Пијано праскозорје Анђелка Заблаћанског је ниска испеваних бисера душе, који блеште чистим осећањима из којих се чује музика речи, које певају и калеидоскопски нижу метафоричне слике ретке лепоте. Песме су подељене у три циклуса. Први циклус ЧОВЕК ЖЕНИ посебно плени тематиком на коју смо навикли љубав као основа живота. Песник пева о љубави према вољеној жени, узвраћеним осећањима, чежњи и понирању у сопствене дубине. У песмама су кристали осећања испевани са тајном у души песника, који је чудесно вешто одшкринуо врата свога срца, и богатом метафором осликао пуноћу осећања и срцу читаоца даровао да их доживи сопственим животом и поједине песме носи у души као најлепши дар. У песмама овог циклуса песник с вољеном женом: спознаје сопствену целину, с њом види поноћ како свиће, усне сладе живот загорчали, додир тело оздрави, ране се пољупцима злате, једно са другим тек продише, у један уздах сав живот стане. Песме су љубавне, али снажно проткане чежњом која пламти у тами: мисли сву ноћ поје под фењером свица, месец бледи се шеретски у брк церека, самоћу грле њена недра чиста, усне сладе живот загорчали, ноћ без звезда само болом заробљена.

 

Други циклус ИРОНИЈА ПОЕЗИЈЕ је проницљив и ироничан осврт на поезију данас. ПОЕТИКА поручује: Тек искрене мисли и боје суштине... У мени зазвоне док стих песму кује. НОВО(О)ТАРЦ пева: Сви мисле већи су што је разум блеђи. Мудра песма ИРОНИЈА ПОЕЗИЈЕ је горка, а ДЕЧИЈИ ПЕСНИК насмејана порука надрипесницима. ДАН ЖЕНА је истина и осмех који опија.

 

Споменка Денда Хамовић

Трећи циклус НАД ЖИВОТОМ је дирљива замишљеност песника над током и плодовима живота и својим жељама. Песме су тамно обојене, али дишу надом и животом. У њима је бол, ломови осетљиве душе, тишина која чезне за вољеном женом која ту таму и бол потире. У песмама овог циклуса: тишина плаче, душа пева и кад грца, осмех жене памет дира и милином шири недра да бол упозна луке мирне, кроз прсте цури ноћ самоћи одана, свако зрно среће увек с болом клија, тражи се реч увек искрена што у очи смело гледа, а суштина на измаку воље у нади тражи спас.

 

Пијано праскозорје је богата ризница осећања испеваних у песмама које никога неће оставити равнодушним, и које зову на поновно читање и читање. Збирка завређује посебно место у биоблиотеци сваког љубитеља поезије. Насловна слика Милоша Голубовића Визија је симболично урамила песму и плес осећања у поезији Анђелка Заблаћанског, чије вредности ће трајати и златити осећања и следећих генерација.


(Објављено у Суштина поетике (Online), број 12, 7. децембра 2014)
https://arhiva.knjizevnicasopis.com/broj-12/nova-kniga.html

ОПШИРНИЈЕ

УЈЕД БОЛА

април 09, 2022 0
Без циља све су мисли моје
Све жудње и наде јед само
У трептају ми мртве боје
Душа ни овде а ни тамо

Људска празнина дуго звони
Тупи јецаји понос сломе
Како и где сан ми се склони
Ех главо врела – луди доме

Није могло друкчије бити
Јер мач држе нечисте силе
У мене ушли вуци сити
И кидају ми крвне жиле

Уједи болни али ћутим
Нећу да болом храним псета
Тек такав умем смех да слутим
На лицу давно прошлих лета
ОПШИРНИЈЕ

РЕЦЕНЗИЈА ЗА МАЛЕ НОЋНЕ СТИХОВЕ

април 01, 2022 0

Тодор Бјелкић – ТОПЛО ИСИЈАВАЊЕ ВЕЧИТЕ ЖЕНЕ



Од прве своје поетске књиге, Анђелко Заблаћански је просто засијао на узаврелом небу савремене српске књижевности, а у првом реду то се односи на поезију. Међутим, ништа не заостаје његова занимљива проза (приче и приповетке), као ни оштри, убојити, слободни и, усудио бих се рећи, копљасти сатирикони. У међувремену, овај српски аутор је објавио више поетских остварења, наравно, сакупљених у збирке, стално показујући и доказујући, не само вредност својих стихова, него и то што је постао, у правом смислу те речи, и велики посленик културе, несебично нам представљајући поезију и наших, али и страних аутора (у првом реду руских). Стога уопште не чуди податак да је Заблаћански непрестано превођен и на светске језике, оправдано стичући поклонике и на другим географским ширинама и меридијанима. Да будемо искрени, имајући у виду поетски опсег, снагу имагинације и сопственог израза, Заблаћанском то лако полази за руком и пером.


У то ће се, без сумње, уверити сви они који буду прочитали и „Мале ноћне стихове“, оригиналну поетску творевину (која нема ама баш никакве везе са Малом ноћном музиком), која је конципирана тако да песник, кроз сто и једну песму, презентује невероватну снагу љубљавних емоција, а по признању самог аутора, свака песма је посвећена за исто толики број СМС (дакле, мобилно-телефонских) порука. Заправо, Заблаћански је овде, мада несвесно, преузео улогу неке модерне Шехерезаде, која испреда прелепе, бајковите скаске, али, у овом случају, не да би спасила своју главу, него све оно што се односи на љубав, као на најзначајнију, најплеменитију, али, нажалост, врло често, и на  најстрашнију људску емоцију. Међутим, Анђелско Заблаћански је толико снажан, спонтан и, рекло би се, уграђен, као фундамент, у тематику којом се бави, да читаоца, и то не тако ретко, просто заокупи истовремено жудња, стрепња и поплава прелепих поетских осунчања и поетске топлине, која греје до саме сржи, до дна душе.


Тодор Бјелкић
Ако би се ова изузетна поезија могла описати тек само у неколико речи, онда бисмо је могли осетити и прихватити као ТОПЛО ИСИЈАВАЊЕ ВЕЧИТЕ ЖЕНЕ. Отуда та и таква несвагдања прозрачна светлост (мада је то, барем у овом случају, нека врста нонсенса, а после ћемо објаснити и зашто). Из песме у песму (мада бисмо, кад је реч о Заблаћанском, и Песме и Песму могли слободно означити почетним великим словом), ипак се наслућује дрхтава шекспировска тама, наслућује се пригушеност и гашење свега онога што желимо и што мислимо да је љубав, да је то била или да је могла бити. Једном речју, узалуд Шехерезада простире шарене прекриваче (ћилиме) језика, и милосност, и миловање речима, јер, неумитност окончавања је, као засебна лавина песникове душе, несхватљиво незадржива. То пажљиви читалац може јасно осетити, и то не као дегра-дацију, него баш супротно, као градацију раста-јања и (од)умирања несхватљиво велике и непо-јамне племенитости.


Зашто смо поменули и нонсенс, говорећи о прозрачној светлости и просјајима који, као свици, затрепере у помрчини наших слутњи? Јер, код Анђелка Заблаћанског (скоро) свака песма почиње именицом НОЋ, и у сваком помињању те именице рађају се ванвременски стихови, поет-ски оквири и (не)очекивани прасак општих и личних габарита. Рецимо, „Мали ноћни стихови“ врве песничким узлетима, достојних сваке анто-логије (и не само) српске поезије. Ослушните како Заблаћански, у једном севу надахнућа, каже: Ноћ ми на глави несном спава, или: Ноћ ми се у стихове ушуњала... Отуда и „Мали ноћни стихови“, пошто их је аутор посветио и својим узбурканим самоћама, наслућивањима, стреп-њама и надама. Песник је, јеретично је рећи, нико и ништа без патње, стрепње или наде. То смо можда и раније знали, али како сва та осећања (ис)казује Анђелко Заблаћански, то се може сматрати и окарактерисати (нека ми не замере замерала), као сами врх модерног израза у српској поетици. Ако вам ово буде личило на претеривање, мораћете још једном, па можда изнова и изнова прочитати (са промишљањем и разумевањем) „Мале ноћне стихове“.


Размислите и о томе да безмало сваки стих А. Заблаћанског у овој збирци може словити и као засебна песма, којој не требају никакви додатни епитети, објашњења или разматрања. Такво мајсторство, такву ерудицију могу да постижу само врхунски уметници, предани без остатка одабраној тематици. Па, има ли већег изазова неголи певати о Вечитој Жени, нашим ускрснућима, надахнућима и нашим потону-ћима? Нашем животу и животоку? Нашим радостима и нашим тугама? Да, све је то, и много штошта другога, Жена. Али, на овој тврдњи „и штошта другога“, треба изградити једну такву колосалност, као што је сама врхунска поезија, па самим тим и врхунска уметност. Анђелко Заблаћански плете такву жицу златносницу, и својом вештином, својом немерљивом поетском интуицијом и осећањем да се права реч изговори на правом месту и у право време, чини и нас, обичне читаоце, да не кажемо обичне посматраче, нераскидивим делом тог силног уметничког одсјаја, те уметничке стварности, али и имагинације.


Самоћа, по којој су шаране ове дивне песме, уме да буде и окрутна и страшна, тим страшнија што се у последњој 101. песми субли-мише онај чаробни ћилим свеприсутне Ноћи. Али, Анђелко Заблаћански је врхунским тален-том, углом посма-трања и чаробним версом успео да од самоће и непролазности Вечите Жене, баш упркос свим самоћама универзума, начини прелепу заставу победе, успео да је пободе у наше руке, очи и срца, па да је, заједно са њим, показујемо и машемо земаљском шару и светлосјајима.


У то име морамо, хтели или не, још једном потврдити да је Анђелко Заблаћански велики, снажни и оригинални песник и поносни смо што нам је савременик, што га можемо оваквог спознати, пратити и волети. Јер, Анђелко плус Заблаћански једнако је ПОЕЗИЈА, а „Мали ноћни стихови“ су његова светлогласја, иако му (скоро) свака песма почиње именицом НОЋ. И, верујте, заслужили смо, а то је и била ауторова намера, да уронимо у такву НОЋ и окупамо се у Анђелковим светлогласима.


Тодор БЈЕЛКИЋ

Ириг, 29. 9. 2018.

ОПШИРНИЈЕ