Поезија Анђелка Заблаћанског

ОКТОБАРСКИ СУТОН

октобар 10, 2018 0
Западно небо и лишће топола
У истој боји умируће страсти,
Поглед у трагу урезаног бола,
А над свиме зрелих плодова сласти –
Долазећа ноћ као смола.

Фењери дана згасли преко пола
И јато врана на бразде је пало,
А на стражи јасика скоро гола
Ћутећи, зна скриће је, ево још мало –
Долазећа ноћ као смола.

На небу испрегнута Велика кола,
Иза облака повезани вранци,
А с друге стране истог стола
Угашене звезде – трезни пијанци –
Долазећа ноћ као смола.

16. октобар 2016.
ОПШИРНИЈЕ

ЛОПОВ

октобар 02, 2018 0
Некада давно, после дугогодишње потере за њим, жандармерија ухапси великог преваранта и лопова. Пошто је учинио много кривичних дела крађе и пљачки народа и државних добара на суђењу му је донешена, у то време најтежа могућа пресуда, јавно вешање на тргу њехове родне варошице.Огрубео и огуглао на све, па и на сопствени живот пресуду је прихватио веома хладно-крвно. Без жеље да се жали. Без страха од конопца око врата чекао је дан извршења казне.
Недуго затим, власти су објавиле да ће се вешање спровести у дело последњег понедељка у том месецу. И дође и тај дан. Народ се окупио да види свог суграђанина којег нису виђали од његове петнаесте године, али су често о њему слушали разно−разне приче за које нико више није знао шта је у њима истина а шта машта приповедача. Те приче су допирале и до његове мајке, убоге старице која је једва преживљавала у свом сиромаштву. Син је за протеклих двадесет година ниједанпут није посетио. А могао је, јер је би вешт да пред потером заметне трагове, Међу светином, која се тог јутра окупила око губилишта,стајала је и она – бледа као воштаница.
У неко доба џелат изведе злочинца, народ се као по некој команди утиша и само се могло чути тихо јецање његове мајке. Лопов погледа по светини својим празним погледом и кад угледа мајку упита џелата:
− Имам ли право на последњу жељу?
− Наравно – рекоше судије које су такође присуствовале извршењу смртне казне. – Само у границама које се не косе са законом.
− Не знам шта је закон ни шта је против, али желим да последњи пут загрлим своју мајку. Ту је. Видим је.
Помогоше старици да се попне на губилиште, дрхтавим кораком му приђе и кроз јецај рече:
− Сине мој!
Лопов је загрли, али на завпрепашћење свих присутних поче да је дави, да је све јаче стеже око гуше. Она исколачила очи, стражари скочише на њега и једва избавише старицу из његових јаких шака.
− Шта ти је? – дрекну судија. – Ми те пустили да је последњи пут загрлиш, да она сирота тебе пољуби после толико година, а ти давиш ону која те је родила и одагајала.
− Зато што ме је и како ме ја гајила, зато и хоћу да је удавим. За сва моја недела она је крива. Само она и нико други – урлао је лопов.
− Она крива а ниси је видео ни питао за њу двадесет година! – продера се неко из народа.
− Јесте! Кад сам имао шест година и из комшилука донео два јајета која сам украо, она ми није рекла да то не смем, већ ми их је спремила да ручам. Следећи дан сам донео пиле, она га је без речи заклала и скувала супу, а пиле испекла. Јели смо обоје. И тако сваког наредног дана. Да ме је ишибала прутићем још за она два јајета, данас ми ова омча не би висила над главом.
ОПШИРНИЈЕ

НЕВИНОСТ ГРЕХА

септембар 22, 2018 0
Шта ће да ме такне сем твојих погледа
Ни усне – ни руке – ни обло колено
Шта сме осим ватре и шта осим леда
Оба чедно иста да је већ свеједно
У који се проспе месечина бледа

Шта ће да ме буди сем твојих осмеха
Безгласних у свему сем у мојој души
У најдубљем кланцу од животног еха
Из ока тек смешак може да поруши
У мени границе невиности греха
ОПШИРНИЈЕ

Евгеније Капустин | БИЛА ЈЕ МЛАДА

септембар 19, 2018 0
Свој пут газио сам у дан бео,
Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну кô птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!

Лепотица и тако још млада,
А знам да су многи је волели.
Она рече: „У данима јада
Никог нема да ме развесели!“

Свој пут сам газио, кô и свагда
И видех ум јој на све је спреман!
Али иње не топи се с леда;
Сјај у оку као мртва неман!

Лепотица умна и путена
Њу су, веруј, многи миловали
Она рече: „Била су времена
Кад су мене и срећни искали!“

Тад ми на све мисли беху спремне –
И страх, и бол, и жуд сладострасну,
Јер сну води ма ко да је сретне;
Чак и душу поштену и часну.

Љупка, ведра – безобразно млада.
Усправног погледа – корака лаких,
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“

Свој пут газио сам у дан бео,
Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну кô птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!

Сретох смрт. Беше веома млада,
Лепа, љупка и корака лаких.
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“

   • С руског превео Анђелко Заблаћански
ОПШИРНИЈЕ

ПОЕТИКА

септембар 15, 2018 0
Не дира ми срце музика свих речи
Ни гајде, ни добош туђих осећања
Тек гудало што ми дертом дерт излечи
Може да ме врати у туђа сећања

Не такне ме свако слово ма о чему
Ни слике што муте сузу ми у оку
Тек јасна белина недогледна свему
Што висини хрли кроз слутњу дубоку

Не осећам никад тежину празнине
Ни умне глупости уво ми не чује
Тек искрене мисли и боје суштине
У мени зазвоне док стих песму кује
ОПШИРНИЈЕ