Анђелко Заблаћански — Поезија

НА РАЗЛИВУ ЖИВОТА

јануар 26, 2023 0
Срч мог постојања уденут у Твоју хладноћу
Венчану са свим сутонима позних јесени,
Почетак је неповратног пута у глуву самоћу,
Кад све се туге скупе само у једној сени.

И бива тако дан у очима све тмурнији, краћи,
Свака мисао о Теби срцу је све нејаснија,
У вртлогу збиље и снова већ се не умем снаћи
Док ме живим још чини Твог бивства чаролија.

Пружам ли руке к Небу или даљини што се губи
На разливу токова светлости и измаглице,
Не знам — осећам неко ми ум својом тупошћу руби,
Да пред истином не могу познати Твоје лице.

На крају у страху дрхтим с мишљу о непостојању:
Твог дела у мени и свему што беше и биће — 
И где су границе гордости и смерном покајању,
Кад све се у души сломи с криком у комадиће.

24. октобар 2021.

Из збирке Месечеве очи (2022)
ОПШИРНИЈЕ

У ТРЕНУ ВЕК

јануар 21, 2023 0
Изгубићемо векове тражећи 
један дан
дан страдања за нова рођења
изгубићемо себе 
не нађемо ли бездан
у који нам тону сва 
људска спасења

Изгубићемо ореол с иконе 
крсне славе
дан наде у свечаним одорама
ако с дна свих мочвара
живог блата главе
не избавимо душе
из суштине срама

Изгубићемо хлеб, со, грожђе
крвљу брано
дан сусрета небеса с њивама
изгубићемо цело стадо 
несном бројано
ако се ми продамо
и сви међу нама

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
ОПШИРНИЈЕ

Дајана Лазаревић — О ЗБИРЦИ НОЋИ ВУЧЈЕГ ЗОВА

јануар 21, 2023 0
Дајана Лазаревић – НОЋИ ВУЧЈЕГ ЗОВА или ОДСЈАЈ СВЕТА У ДУШИ ПЕСНИКА 
(Анђелко Заблаћански, Ноћи вучјег зова, Глушци: УПС, 2020) 

Ако судиш вуку – суди вучји. 
Руска народна пословица

Ноћи вучјег зова, насловна
Природа се огледа у очима песника, а песник – у очима природе. Како душа разуме и прихвата свет око себе, тако је касније уобличава и стиховима враћа назад, у средину из које ју је узела, и цео процес помало личи на процес пчелињег стварања меда. Јер песник, пре свега, судбом предодређен за свој позив, мора да буде и вредан као поменута пчела, да се усавршава, промишља, унапређује свој песнички израз, а резултат његовог рада биће квалитетан и користан за свет, баш као што је мед.

Сваки песник има бар једну „Песму о песми“, како би то насловио чувени Јован Јовановић Змај. Код Заблаћанског у питању је читав увод у збирку, велики део првог циклуса, који се бави искључиво тим питање, како настаје наслов, песма, шта је то што покрене једног песника да створи песму. Приметићемо да је свет лирског субјекта мрачан, болан, пун неправди: „Велики оче, гледај! // Твоје пастире ђаволи распињу, // стаду Ти појила мукло краду и Веру // терају с огњишта.“ По принципу, „човек је човеку вук“, песнику остаје само да се моли Богу за спасење, да упозорава, али не и да узима правду у своје руке, на било који начин. Та правда остаје у рукама Створитеља, и ту се види утицај Вере на песника, снажно уткан у поезију и поглед на свет, али никада истицан нити експониран на било који начин. Чак и у песмама „Праведнику“ и „Светом Георгију“ – не инсистира се на форми молитви (што је врло чест случај код многих песника!), већ се суптилно искаже одређена жеља или тежња да овај свет буде бољи, него што јесте: „Дај нам да чујемо топом твога ата // Да лакше нађемо пут искупљења // И твојим копљем брат да чува брата // По том да нас памте наша поколења.“

Заблаћански се у многих својим песмама држи строге ритмике, најчешће дванаестераца са паузом на шестом слогу, римовања су му најчешће паралелна или укрштена. Као и хиљаде песника пре њега, сакупља тугу и бол света, пати због туђе патње, преживљава туђе доживљаје, и чини се да се сва та мука, ипак, „сломи преко његових леђа“. По многим темама и начину обраћања, по песничком стилу и изражавању осећања, Заблаћански подсећа на песнике из доба романтизма (осим поклича да се иде у бој – код њега је то знатно софистицираније и појављује се као позив на разум). Честе су код њега и песме-посветнице истакнутим књижевницима, као и песме посвећене прецима – и све се то уклапа у слику песника-наследника тих великих, духом ватрених и, у нашој свести, вечито живих и идеалних предака, чији „образ мора да се осветла“. Том причом о прецима враћамо се на традицију, а са традицијом се и враћамо Вери, утицајној и јакој, а – скривеној.

Дајана Лазаревић, ауторка приказа
Причајући о прецима, морам да се осврнем и на опис мајке у поезији Заблаћанског. Песму „Мајска елегија“ посветио је управо мајци, а овим стиховима верујем да може да се опише свака српска мајка и баш таква увек живи и постоји у нашој души: „Колико је прошло часова, деценија // откако је бола крик испио ти очи? // С колико празнине пуна је синија, // кад у врч живота чемер се наточи?“ Мајка-мученица, мајка-саветница, мајка-заштитница, мајка-хранитељка – све је мајка, по колективној свести нашег народа – напаћена мученица која нам је посветила свој живот, не марећи шта ће бити са њом. Не критикујемо опис – чим то деца-потомци говоре, онда не може бити далеко од истине и то је, управо, положај и животна судба српске жене и мајке. 

Заблаћански се добро показао у традиционалним формама, али једнако су му квалитетни и слободни и неримовани стихови. Његов стил је прилично препознатљив у савременој српској поезији, а како постоји дуги низ година као успешан песник, морамо да кажемо да је своје место њој и заслужио. А мирна упозорења човечанству честа су и у слободном стиху: „Изгубићемо хлеб, со, грожђе // крвљу брано // дан сусрета небеса с њивама // изгубићемо цело стадо // несном бројано // ако се ми продамо // и сви међу нама.“

Ако као потписница ових редова треба да кажем која врста песме најбоље „пристаје“ Заблаћанском, у чему је најбољи – рекла бих да се двоумим између дескриптивне и рефлексивне поезије. Такође, као неко ко је, дуги низ година, упознат са његовим стваралаштвом, не могу да зажмурим пред чињеницом да љубавна поезија чини већи део његовог стваралаштва. Љубавна поезија Заблаћанског је испуњена сензуалношћу и еросом, али без вулгарности и мистификације. Даље не бих залазила у дубљу анализу, будући да су песничке слике врло јасне, а поезија писана певљивим и једноставним језиком.

Све у свему, ова песничка збирка је, вероватно, до сада најбоља збирка А. Заблаћанског, сада потпуно зрелог и формираног песника, који нам на длану даје најдубља осећања и промисли, жеље и тежње, слику света рефлектовану у његовим очима. О овој збирци већ је писало неколико познатијих имена из света књижевности и још ће се о њој писати у будућности. Заблаћански је себе дао српској култури на више нивоа: као књижевник, уредник часописа, уредник портала на интернету, преводилац са руског језика, оснивач једног књижевног удружења, али и као искрени пријатељ и саветник многих песника. Зато, хајде да причамо о његовој књизи, да је препоручимо љубитељима поезије, прочитану књигу задржимо на својој полици или је поклонимо драгој особи или библиотеци. Тако се о нашег савременика нећемо огрешити и срце ће бити на месту, а ноћи вучјег зова – мирне и звездане, пријатељске и братске.

Дајана Лазаревић,
преводилац, проф. језика и књижевности

Објављено у часопису Књижевни преглед, број 29, стр. 32, јул/децембар 2021.
ОПШИРНИЈЕ

БЕЗ СВРАТИШТА

јануар 11, 2023 0
У мраку, слепилу душе
Дуго су те тровале мисли
Спутане неукошћу изрецивог
Кад у реч стане више од свемира
Само из једног грча гуше
Из једног трептаја и немира
И свега у теби сивог

Ниси знао која је реч тежа
У којој звони дубина
У којој зјапи празнина
И зашто увек заболи исто
Кад ћутиш у недоба свако
Кад зла врежа рашири се лако
И увек нечисто

Небески свод загрлиш ћутањем
Не видиш, не чујеш ништа
Од сопствене сенке што седи у теби
И речи посутих ињем
А свуд око тебе ломаче, згаришта
Мисли без свратишта
Скучене у себи

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
ОПШИРНИЈЕ

Милица Миленковић — О ЗБИРЦИ НОЋИ ВУЧЈЕГ ЗОВА

јануар 11, 2023 0
Милица Миленковић – Песник између суштине стварања и празнине недогледа

(Анђелко Заблаћански: Ноћи вучјег зова, УПС, Глушци, 2020)


Ноћи вучјег зова, насловна

Након седам збирки песама објављених у периоду од 1992. до 2019. године, Анђелко Заблаћански јавља се новом књигом поезије насловом иницирајући Ноћи вучјег зова које ће кроз три циклуса („Кад обичност мине“, „У нама и око нас“ и „Одоцнели стихови“) постати временски простор за певање о поезији, песнику и песништву, положају уметника и оних наспрам њега између суштине стварања и празнине недогледа – или тачније речено између дана и ноћи, светлости и таме у нама и око нас.

 

У песми „Поетски кругови“ Заблаћански исписује: „Оставићу перо, метафоре, тинту,/ Све црте што дахом цртам по прозору,/ У мени је песник умро у зениту,/ На груди стишћући поезије зору.“ призивајући смрт песника, јер око плена „коло истих се врти“, а песма је немоћна пред онима којих је „више с лажним крилима/ С врапцима у гласу и враном у души.“; пред онима који:

 

„…мојој птици бране умрли пев да оживи.
Залуд гудала, струне – невични време кроје,
За бездушје њино – увек су други криви,
Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.“

 

Првим циклусом у збирци песник сведочи о времену минулости обичног и свакидашњег око нас, о времену када се јавља поезија и креативни чин стварања, рађање нових идеја као отпора и борбе против ништавости и ништавила који окружују човека. Тај круг око човека, описан синтагмом „ђавоља игра“, прекида се у току ноћи која овде у потпуности оправдава своју симболику смираја, призивања спиритуалне димензије постојања, буђења невидљивих сила, припреме за устајање и кретање у нови дан са новим моћима – у овом случају песничким: „Одувек је ноћ песнике крала:/ Стварности, свету и њима самима,/ Да би тек пред свитање моћ им дала:/ Да стихом трају временским недрима.“ Песничким бдењем затворен је први круг песама и отворен следећи у којем се песник спушта међу своје најближе који га чине оним што јесте – бићем љубави и плодности, јер без њих смо „стабло шљиве које нико не бере“.

Милица Миленковић, писац осврта
(слика преузета са Суштине поетике)
Поређењем са стаблом шљиве као препознатљивим симболом српског националног бића, метафорички је указано на важност идентитета који ће бити инициран песмама „Србину“, „Страх предака“, „Кућа насред друма“, „Земља без сна“… Песник нам поручује да су наши корени нешто свето и да их треба чувати по сваку цену. Док у срцу лирског субјекта куцају дамари предака, „аветном кућом звони ехо плача“… Потомци јецају, а преци ридају над усудом српског народа. Лирски субјекат пева узвишено и молитвено, он осећа мизерност века у којем живимо, друштвене околности и песимизам епохе, али покушава да нас опомене и врати правим вредностима. Етичка димензија ових његових песама призива и етичку функцију песме као једне заборављене ноте. Отуда и песме о јесењим месецима у овом циклусу носталгично иницирају време прошлог и прошлости изнова опомињући да садашњост и будућност потомака не постоје без корена и стабла предака који су попут шљиве, којима смо управо и једино ми – плодови. Идући овом тематском линијом не чуди што у трећем циклусу долазимо до љубавних песама, песама о жени, о њеној божанској моћи – њеном натприродном бићу које је овде повезано са моћима ноћи и пуног месеца. Одоцнели стихови су одоцнели, јер је описана љубав према младој жени са јаким иницијацијама ероса и спајања двоје заљубљених. Својеврсна љубав у јесен повод је да се на најбољи начин метафоризује и димензија зова – у овом случају љубавног.

 

Песник Заблаћански својом новом збирком песама Ноћи вучјег зова тематски распоређује циклусе према насловној синтагми – у првом је доминантан мотив ноћи, у другом мотив вука, а у трећем мотив зова. Тако се, преливањем ове три инстанце, ствара херметична целина књиге, али и указује на карактеризацију лирског субјекта који попут вука, завијањем у ноћи пуног месеца, пробија духовне границе позивајући на одгонетање смисла живота. У овом случају, оваквим индиректним поређењем, песник је својим песмама дао један мистериозан и дубљи елемент значења, уткао у њих јаке тонове певања и на крају, позвао читаоце на одгонетање суштине стварања и живота као једине могуће и праве победе над празнинама које се око нас шире у недоглед.


Милица Миленковић,

филолог српске и компаративне књижевности


Објављено у часопису Траг, број 66, стр. 146, мај 2021.

ОПШИРНИЈЕ