Поезија Анђелка Заблаћанског

УЗАЛУД

новембар 21, 2022 0
Узалуд долазим ноћас
Ноћас – по ко зна који пут
Пред твоје тајне одаје душе
На кочијама жудње
Заљубљен као мужјак богомољке
А не тражим ти ништа
Само ме нежно погледај
И баци ме псима

ОПШИРНИЈЕ

ПРАВЕДНИКУ

октобар 22, 2022 0
To твојих чизама бат ми звони у глави,
Који би на мојој земљи да газиш бразде
Неузоране зором кад сва се заплави;
Зар да пустим влати да ми на те базде?

Моји дамари ударају од твојих јаче,
Јер знам сваку стопу долине коју браним.
Твоја ће, не моја мајка, да рида и плаче
Кад ти се пролије крв на путевима страним.

Но, ако твој метак срце моје подере,
У мојој кући свећу палиће за живе,
Моја ће мати знати, за Отаџбину се мре,
Јер од туђина је браних, херој заставе.

Није твоја крв плава – већ црна као ђаво
И шта тражи твој корак испред мог прага?
Имаш ли своје огњиште залуђена главо,
Ил' би хтео да моји ум и снага буду твоја рага?
 
Е, не дам! Не дам да се машиш мог ичега,
За кап воде, грумен земље везаћу у чвор очи твоје
И кад један од нас падне на врху оног брега,
Гледаћу плавет свог комада неба, ти облак без боје. 

Из збирке Ноћу вучјег зова (2020)
ОПШИРНИЈЕ

ОКТОБАР

октобар 08, 2022 0
Уденут међу чокоте на стражи,
У гроздовљу тамњанике месец зри.
С јатом чворака магла јутро влажи.
Детлићев кљун и црв – сусрет у кори,
А у свему октобра пасажи.

Плес сунца и кише у једном дану.
Непребол у мору сусталих влати.
Њиве у зрењу – звуци у бездану.
Тузи јако слични пролазни сати
И свему октобар на длану.

Звекетање ланца и лавеж псећи.
У сутон рано пристигле даљине.
Заложене ватре – из детињства пећи.
У крошњи дуње све људске судбине,
Октобар цео у једној врећи.

12. октобар 2016.

(Из збирке Ноћи вучјег зова, 2020)
ОПШИРНИЈЕ

КРУГ

септембар 30, 2022 0
Тражећи истину – изгубих тебе
тражећи тебе изгубих истину
тражећи истину у теби
изгубих љубав
тражећи љубав изгубих себе
тражећи себе ништа не нађох
дубоко у мени зјапи празнина
празнина
душе или човека
 
ОПШИРНИЈЕ

О ПЕСНИКУ

август 13, 2022 0
andjelko zablacanski noci vucjeg zova o pesniku
Није песник ко стихове пише,
Већ је песник ко стихове живи.

Није песник ко стихове живи,
Већ је песник ко се с песмом рве.

Није песник ко се с песмом рве,
Него онај ко је душом храни.

Није песник ко стих душом храни,
Него онај ко с њим ноћ проводи.

Није песник ко ноћу не спава,
Већ је песник коме Бог реч даје.
ОПШИРНИЈЕ