Поезија Анђелка Заблаћанског

НЕВИНОСТ ГРЕХА

септембар 22, 2018 0
Шта ће да ме такне сем твојих погледа
Ни усне – ни руке – ни обло колено
Шта сме осим ватре и шта осим леда
Оба чедно иста да је већ свеједно
У који се проспе месечина бледа

Шта ће да ме буди сем твојих осмеха
Безгласних у свему сем у мојој души
У најдубљем кланцу од животног еха
Из ока тек смешак може да поруши
У мени границе невиности греха
ОПШИРНИЈЕ

Евгеније Капустин | БИЛА ЈЕ МЛАДА

септембар 19, 2018 0
Свој пут газио сам у дан бео,
Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну кô птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!

Лепотица и тако још млада,
А знам да су многи је волели.
Она рече: „У данима јада
Никог нема да ме развесели!“

Свој пут сам газио, кô и свагда
И видех ум јој на све је спреман!
Али иње не топи се с леда;
Сјај у оку као мртва неман!

Лепотица умна и путена
Њу су, веруј, многи миловали
Она рече: „Била су времена
Кад су мене и срећни искали!“

Тад ми на све мисли беху спремне –
И страх, и бол, и жуд сладострасну,
Јер сну води ма ко да је сретне;
Чак и душу поштену и часну.

Љупка, ведра – безобразно млада.
Усправног погледа – корака лаких,
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“

Свој пут газио сам у дан бео,
Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну кô птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!

Сретох смрт. Беше веома млада,
Лепа, љупка и корака лаких.
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“

   • С руског превео Анђелко Заблаћански
ОПШИРНИЈЕ

ПОЕТИКА

септембар 15, 2018 0
Не дира ми срце музика свих речи
Ни гајде, ни добош туђих осећања
Тек гудало што ми дертом дерт излечи
Може да ме врати у туђа сећања

Не такне ме свако слово ма о чему
Ни слике што муте сузу ми у оку
Тек јасна белина недогледна свему
Што висини хрли кроз слутњу дубоку

Не осећам никад тежину празнине
Ни умне глупости уво ми не чује
Тек искрене мисли и боје суштине
У мени зазвоне док стих песму кује
ОПШИРНИЈЕ

Маријана Соломко | ВЕЧЕРЊЕ

септембар 05, 2018 0
Вечерње светло пригушено, тихо
Обасјај ме љубавним зрацима
За све прошло, неважано, опрости
Чак и кад мрљу видиш у знацима
Чак и ако због прошлог сам тужна
Обасјај ме љубавним зрацима
Све ћу сузе у букет да вежем
Лепљив траг им шакама да стежем

• С руског превео Анђелко Заблаћански
ОПШИРНИЈЕ

Настја Булавка | КАД ЗАЖЕЛИШ ДА УМРЕШ

септембар 01, 2018 0
Дај ми бар неки знак кад зажелиш умрети.
Сешћемо у напуштеном старом паркићу,
Рећи ћу – у вери смо чисти ил' уклети,
А ти – страх од старења је у сваком бићу

Дај ми тај знак звонким гласом очајника
Око четврт сата иза глувог доба ноћи,
Сањива питаћу – шта кријеш иза крика?
Рећи ћеш – живот је варка, нема помоћи.

И ја ћу доћи к теби, можда, пре свитања,
У твојој соби пронаћи наше песме све,
Бићу љута, признајем, и пуна питања,
Но ћутаћу с тобом као кад свет умире.

Грлим те, хоћу - а нимло није лако,
Јер убија ме твој поглед пун празнине
И у њему читам: „Немој. Глупо је овако“,
Док у грлу ми стоји горчина тишине.

Кад зажелиш да умреш дај ми знак неки
И потрчаћу ти са другог краја света.
Мислим, мораш знати, ми нисмо далеки,
Кад зажелиш да умреш – с тобом ми се шета.

• С руског превео Анђелко Заблаћански
ОПШИРНИЈЕ