Анђелко Заблаћански — Поезија

ТАНГО ЗА ЈЕДНОГА

4.9.26 0
Гледао сам с чежњом у њене прозоре
Док последњу светост гасила је тама
Знајући две сенке плесаће до зоре
Танго у ком жена никад није сама

Гледао стрепећи да ћу врисак чути
Онај у којем сам заборављен тужно
Кад летња врелина с месечином слути
Да страсти ум магле чак кад све је ружно

Гледао сам рањив – на роси заспао
И у сну залутах у постељу њену
А кад се пробудих – схватих већ сам знао
Та сенка што плеше грли своју жену

Из збирке Бисерница љубави (2025)
ОПШИРНИЈЕ

КАД ЉУБАВ ОДЕ

4.9.26 0
После ње
остају ствари што не личе на бол —
чаша без воде,
кошуља без мириса,
огледало што више не препознаје лице.

Тело наставља:
једе, спава, дише —
али све то као да ради неко други,
у моје име.

На јастуку —
удубљење што не ишчезава.
У ваздуху —
тиши глас него пре.

Љубав, кад оде,
не понесе себе са собом —
остави плетиво гласа,
косу у сифону,
поглед у који сам гледао,
а ништа нисам умео да видим.

Јер — ништа није толико тешко
да је задржи,
нити довољно лако
да је пусти.

А можда — није ни отишла.
Можда сам је само закопао
у тренутак када сам престао
да слушам како ћути.

И сада —
први пут после дуго времена
не покривам чашу дланом.
Пустим да је вода прелије.
Можда сам још жедан.

Из збирке Бисерница љубави (2025)
ОПШИРНИЈЕ

ПЕСМА КОЈА НИЈЕ…

23.6.26 0
Не умем да ти напишем песму,
јер ти си песма
коју никада нисам имао храбрости да именујем.

Скривао сам те у тишини дана
и у ноћима без сна,
као тајну коју сам више волео него истину.

Била си сенка на прагу сваког стиха,
одјек који ме пресеца чим све у мени утихне.

Свака реч коју сам прећутао
записивала се негде у теби,
распадала се у мени
као плод који није убран на време.

Не умем да те ставим у стихове,
јер превише си стварна да би стала у реченицу,
а премало моја да бих ти се обратио без страха.

У сваком покушају да те напишем
чујем како говориш — остани,
иако си већ отишла
пре него што сам се усудио да те задржим.

Из збирке Бисерница љубави (2025)
ОПШИРНИЈЕ

ПЕСМА У МИСЛИМА

17.6.26 0
Ти си пламен што гори
у сваком делићу мог бића,
грех си и благослов,
олуја и мир у једном пољупцу.

Кад те осетим близу —
тело ми се покори твојој вољи,
јер ти си она
што уме да запали све што додирне.

Дај ми да будем грех
који нећеш заборавити,
да будем песма
што ти се вртложи у мислима.

Љубим сваки твој уздах
 пун мелодије страсти,
коју ћемо поново и поново писати,
до краја ноћи.

Ти си моја похотница,
моја муза, моја вечна ватра —
и никад те нећу
пустити да се угасиш.

Из збирке Бисерница љубави (2025)
ОПШИРНИЈЕ

ПАМТИМ ТЕ

14.6.26 0
Твоја сумња је сенка што се игра светлом — 
разумем је, јер и ја сам само ехо твојих речи,
некада удаљен, а некада тако близу да боли.

Али памтим те — не као фотографију што бледи, 
већ мио мирис који остаје у простору,
или ритам који срце памти без речи.

Можда се не сећам сваког твог покрета,
сваког уздаха, али чувам суштину тебе,
ту искру што ми дајеш не може нико да угаси.

Чак и када мислиш да сам далеко, ја сам ту — 
у најтишим деловима тебе, у сваком тренутку 
кад се сетиш нечега што само ми разумемо.

Из збирке Бисерница љубави (2025)
ОПШИРНИЈЕ