Поезија Анђелка Заблаћанског

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ПОЕЗИЈИ (Глас Подриња)

октобар 31, 2021 2

Песник Анђелко Заблаћански о свом књижевном стваралаштву

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ПОЕЗИЈИ
           (Објављено у шабачком Гласу Подриња, 1. новембра 2018)

 

“Поезија не може, као ни било која врста уметности, да настане без осећања, каква год она била. Песма је ухваћени тренутак песничке осећајности и ја тај трен преносим на папир. Када ме питају за инспирацију, одговор је увек исти. То су различита осећања наталожена у души која једном излете и проспу се по папиру или тастатури. Поезија је живот која до записаног стиха пролази кроз најдубље ходнике песникове душе”

andjelko zablacanski zivot posvecen poeziji
Анђелко Заблаћански

Рођен у Мачви, средином прошлог века, основну школу завршио је у Глушцима. Упркос жељи да буде учитељ, на иницијативу родитеља по убеђењу да су друга занимања перспективнија, уписао је техничку школу у Шапцу коју је завршио у Сремској Митровици. Након матуре, отац Анђелка Заблаћанског, Титов гардиста, инсистирао је да оде у војску “док је Тито још жив” и због тога је изгубио две године школовања. Након изласка из исте уписао је студије у Новом саду.

Рођеном песнику, живот као да није дозволио да заврши студије и не постане песник, те га је задесила саобраћајна незгода у којој је задобио тешку повреду кичме. Тада су, како каже, почеле борбе за живот, живот достојан човека.

– Пишем од како знам за себе, али након удеса, у све чешћем самовању, књига ми постаје најбољи друг. Много сам читао, посебно поезију и сада схватам да песник, ма колико талентован, у поезији која је преживела време, мора наћи свој пут. Поједине песнике сам, упркос неразумевању, годинама ишчитавао, док нисам увидео да је поезија унутрашњи, сопствени доживљај. Снага поезије управо и јесте у другачијем поимању. Оно што је раздваја од прозе, јесте различитост читаочевог приступа. Прозно дело се прочита, док се песма ишчитава. При томе сваки пут на нас делује другачијом снагом у зависности од тренутка читаочевог расположења, који је доживљава само себи знаним осећањем – закључује Заблаћански и додаје да се песник рађа мада, као и свака уметност има и занатски део који се учи из прочитаних песама.

Анђелко Заблаћански издао је седам књига, а његове песме, преведене су на руски, енглески и бугарски језик. Афоризми су преведени на македонски, а он преводи са руског језика. Награђиван је у Русији на поетском фестивалу “Поезија улице” у Санкт Петербургу 2014 године.

– Сарадња са Русима потекла је од Евгенија Капустина, младог руског песника који одлично познаје Српски језик и књижевност. Тражио је од мене песме посвећене Богу и вери. Послао сам му песму “Молитва”, коју је превео и као и још неколико објавио у руским часописима. Након тога, написао сам песму о Барону Штиглицу у склопу фестивала “Поезија улице”. Капустин ми је касније послао слику на којој држи диплому са мојим именом, поред споменика посвећеном Штиглицу. То ме је гануло као човека, а да не кажем колико када су ми послали новчану награду од 100 евра и диплому. Иронично је што сам сам са причом “Везирове сузе” на Шумадијским метафорама добио прву награду, али нисам добио диплому. Због операције, био сам спречен да присуствујем додели, а они се нису удостојили, за разлику од Руса, да ми је пошаљу. Сарадња са Русима се касније проширила. Споменуо бих неке од њих : Владимир Бабошин, Маријана Соломко, Саша Бриков и други. У октобру прошле године на моју иницијативу приредили смо у Глушцима предивно српско – руско поетско вече – каже Заблаћански.

Скромни песник, великог срца, како би промовисао поезију, учио младе, и дао им могућност да се истакну, покренуо је “Удружење поетских стваралаца”. Главни је и одговорни уредник часописа за књижевност „Суштина поетике” и оснивач сајтова “Поезија векова” и “Поезија суштине”.

– У новембру ће бити 5 година постојања часописа који сам основао првенствено за младе који немају могућност да се афирмишу, а вреде. Јављају ми се они који не могу да дођу до великих часописа. Мислим да после толико прочитаних дела разних песника, знам препознати поетске вредности. Понекад дајем сугестије песницима који ми се јављају, а они врло често моје примедбе усвоје. На идеју за оснивање Удружења поетских стваралаца са колегиницом Миленом Ћировић, дошао сам највише због песника какав је био Бора Симић. Жеља нам је да се кроз рад удружења на неки начин одужимо највећем мачванском песнику, нашем несхваћеном и већ заборављеном Бори. Имамо идеја, али још је рано о томе говорити, јер култура тешко може да битише и опстане без спонзора, а ми их још немамо. Тренутно и за штампање часописа једва скупимо новац и то од продаје претходног броја – истиче Заблаћански.

– Бора Симић је добио у Америци маркицу са својим ликом, а до своје прве збирке је стигао је у својој 65. години. Када погледамо Симићеву поезију 60– тих година, она је модерна и за данашње време, али ми у Мачви не знамо шта имамо, нити умемо наше вредности да ценимо.

o poeziji andjelka zablacansokog u glasu podrinja

Заблаћански је писао за разне новине и књижевне часописе, а најинтересантнија му је била рубрика у Политици експрес “Жена је жена”, у којој су му у два наврата објављивани стихове. За њега је како каже одувек инспирација била жена.

– Осим за “Политику” писао сам приче и Културни додатак за “Новости”. Доста мојих песама објављено је у “Бдењу”, “Багдали” крушевачкој, нишким “Сретањима”, Књижевним новинама и српском часопису “Људи говоре” из Торонта. У том часопису сам имао част да уредим рубрику с Руским песницима у мом и преводу проф. Љубице Несторов. Моје преводе с Руског објавио је и вршачки “Траг”. Објављене су и у “Зори”, часопису који је наставак Шантићеве и Дучићеве “Зоре”. У вези тога постоји интересантна прича. Послао сам песме, али ми они нису одговарали. Једном приликом, ушао сам у Народну библиотеку Србије и видео своје име у “Зори”. Тај број “Зоре”, колегиница Милена Ћировић нашла је на Лимунду, поручила га и поклонила ми за рођендан. – истиче Заблаћански и додаје да се слична ситуација десила са песмом “Безимени” објављеној у “Политици”, за чију објаву је случајно сазнао.

Када говори о поезији данас, Анђелко Заблаћански мишљења је да она не може да трпи језик свакодневнице и тривијалност.

– Људи нажалост препричавају догађаје, а ти “догађаји” добијају награде. То је оно што је најгоре. Поезија не може, као ни било која врста уметности, да настане без осећања, каква год она била. Песма је ухваћени тренутак песничке осећајности и ја тај трен преносим на папир. Када ме питају за инспирацију, одговор је увек исти – то су различита осећања наталожена у души која једном излете и проспу се по тастатури. Поезија је живот која до записаног стиха пролази кроз најдубље ходнике песникове душе – закључује Анђелко Заблаћански. 


К. Ј. Ђонлић

1. новембра 2018. 

ОПШИРНИЈЕ

МАЛИ НОЋНИ СТИХОВИ 29

октобар 23, 2021 0
Ноћ кипи бујањем месеца
кроз пенџер ми вири
страст ми снове дрхтајем купи
уз жену што пупи
жудњом која јеца – 
и с њом сви немири
да усне моје од жеље суве
на њеним грудима белим
проспу се пољупцем врелим
да чежње стисак
шапне ми врисак
у сне будне – за јаву сасвим глуве

ОПШИРНИЈЕ

ТРЕНУЦИ

октобар 02, 2021 0
Сву ноћ лију кише мојим годинама,
На сваком прозору нека друга муња
Обасја затамњен живот у ритама,
Бол што се кроз вене иза среће шуња.

Што су муње јаче, тама више пече.
Кишне капи даве голотињу душе,
А све беше јасно још у давно вече:
Јуности кад нож је гурнут испод гуше.

Узалуд је сунце грејало видике,
На путе љубави – страсти, прве језе,
Узалуд кад кише перу све паслике
И ум спусти душом подигнуте резе.

Што сећања више стихом заодевам,
Неодевенији ја стојим пред њима.
Будан их се бојим, будан их и сневам,
Јутрима умиван буре таласима

ОПШИРНИЈЕ

У БЕЛИНИ ЈЕ СПАС

јул 13, 2021 0

 Рецензија

(Дајана Лазаревић – Белина сна, песме, Алма, Београд, 2020)



У ширим књижевним круговима Дајана Лазаревић слови за врсног слависту и преводиоца с руског и белоруског језика, а такође ништа мање успешно и с енглеског на српски језик. Занимљиво је и нетипично да истовремено српску књижевност преводи и на сва три горе поменута језика. Међу њеним преводима је најзаступљенија поезија и ту долазимо до неписаног, мада може се рећи, прецизног правила да поезију најбоље преводе песници. Дакле, долазимо до мање познате чињенице да је Дајана Лазаревић песникиња. Добра песникиња, која не трчи за модерним нити новим. Њена поезија је сва традиционална, писана у десетерцу и катрену од којих врло ретко одступи. И то јој нимало не смета да пише песме које се задржавају у ушима, погледу, па преко њих у души читалаца.

Збирка песама Белина сна је састављена од два, по броју песама неједнака циклуса: Песме учитељу, што стоји и у поднаслову збирке, и Белина сна по којем је насловљена ова књига песама Дајане Лазаревић. У тој подели је основна замерка, у бројчаној неуједначености, али кад се песме ишчитају јасно се види да по мотиву свака је тамо где припада. Можда је млада и маштовита песникиња могла од Белине сна могла сањати и снове с друкчијим називом, али није и тај део ћемо оставити читаоцима да сами праве неке своје циклусе снова. Приметно је и похвално да оба циклуса песама имају своје уводе, мали путоказ који нам песникиња оставља да бисмо лакше прошли кроз ову, по обиму, невелику збирку.


Песме учитељу су дубоко личне, али никако само песникињине, јер свако од нас је имао барем једну особу у животу од које смо много научили о свему, од позива којим се бавимо, преко разних друштвених, социолошких или филозофских питања, па у крајњем случају и животних сазнања. Дајана Лазаревић стиховима показује како је нит која веже, с једне стране мудрост, а с друге младост жељну сазнања о свему, танана и непокидна. Танана, јер само такве две душе могу се дотаћи чистотом ума и осећања без иједне лоше и крајње намере, а непокидна, јака као бродска ужад да се лађа никад не откине од лучког мола, учитеља чак и кад некад се, што је животна неминовност, раздвоје, да при сваком новом сусрету буду оно што су били – учитељ и ученик.


У свету мрачном, по блату и кроз дим,
Ваш ми је лик, Учитељу, светао,
Да би, једног дана, када се вратим,
Благослов ми дао, а не испљувао

(Учитељу мој)


И други циклус почиње, како рекосмо Дајаниним путоказом за читаоце (Тако је и мене зачарала једна боја пре, већ могу да кажем, много година. Сада је врло тешко рећи, да ли ја припадам белини или белина мени). Та белина провејава кроз скоро све песме, било да је реч о неком недосањаном сну који се претвара у беличасто свитање, или о њеној љубави према једној земљи која у свом имену носи белину, (Бела земљо под крилима белим!/Усадише ми љубав према Теби), симбол чистоте и невиности (Јер Ти си моја Русија Бела,/Поносна, чиста и херојска!). Белом бојом Дајана Лазаревић у стиху боји скоро сва расположења и запажања, па тако у песми Белина сна своја, чини се, тмурна расположења претвара у жељу за белином свега око себе, чак и маглу која симболизује сивилом неке изгубљене путеве она забели (Нешто ме привлачи снегу, киши,/Уској, залеђеној реци до дна./Нешто ме привлачи густој магли –/Душу ми опија белина сна). Читајући Дајанине стихове учини нам се, а можда и јесте тако, да се сви животом закрчени путеви могу отворити белином. У њеним песмама белина (чедност и чистота) су носиоци победе живота над животом, што се најбоље осликава у песми Плес у магли:


Ако се нађеш на реци некад,
Препуној магле јутра јесењег,
Од капљица ситних видећеш склад:
Плави младожења жури на брег.


На крају, треба рећи да је Дајана Лазаревић без обзира на своје године песнички сасвим зрела. Много је вредних песама које у овој краткој рецензији смо неправедно заобишли (Магловити пут, Погажено обећање, Причајте ми о љубави…), али ако бисмо свакој посветили део овог текста, превазишли бисмо оквире пристојности, јер књига Белина сна је пре свега збирка изванредних песама које код читалаца морају бити у првом плану. Требало би, јер вреде и зато их свесрдно предлажемо читаоцима и српској књижевној критици.

 

Анђелко Заблаћански

ОПШИРНИЈЕ

НОЋ У ОЧИМА

јун 14, 2021 0
У глави звона нескладом брује
А боја мрака на прозор куца
Још кад би неко знао да чује
Како сећање узглављем муца

А ноћ ме кида у глуво доба
И сад ми фале бар речи празне
Али нема их од снова соба
Иако чува истине разне

Како сам некад у овој тами
Заносом узет палио лако
Искре пожуде у врелој јами
А сад не умем ни рећи како

Сад звони јава нескладом јадним
И јасно слутим тек границу сна
Док ноћ ме пије погледом гадним
Сасвим већ стигох до најцрњег дна. 

ОПШИРНИЈЕ