Поезија Анђелка Заблаћанског

ЂАВОЉА ИГРА

март 22, 2021 0
Поезији

Осећам нечије прсте на свом челу,
А знам, сâм сам у овом мрклом мраку
Чија би реч да такне, сред тмине, тачку белу,
Док њих – све је више с црнилом у сунца зраку.

Осећам, нечији прсти склапају ми очи,
А знам, не видех никог ширином погледа:
Ко нектар и вино у врч помешане точи,
Мада – њих је више с празнином недогледа.

Осећам нечије прсте на својим устима,
Са жељом да реч ми умре или ме угуши
И знам – све их је више с лажним крилима,
С врапцима у гласу и враном у души.

Осећам нечије прсте на свом врату,
А ноћ наслутих сâм у овој глувој соби
И као да их је још више: у овом позном сату,
Који ми поразом прете у својој дрској злоби. 

ОПШИРНИЈЕ

МАЛИ НОЋНИ СТИХОВИ 65

март 20, 2021 0
Ноћ се ћутањем у мени распричала
чекањем неухватних жеља
у крошњи високог бора
ћук као ноћна мора
будућих снова стара преља
узглавље свих тмина испрела
док једино голе груди
и њене очи љубави пуне
могу сусталом човеку у мени
као сопственој опсени
да ноћ свитањем збуне
и стрпљењем страст пробуди
ОПШИРНИЈЕ

О ЗБИРЦИ САН НАПУКЛЕ ЈАВЕ

март 20, 2021 0

Перо Зубац – САН УОКВИРЕН ЈАВОМ

(Запис о песмама Анђекла Заблаћанског)


Сан напукла јаве је, да не околишемо, књига која читаоца неће оставити равнодушним. Наиме, писао ју је песник који изузетно добро зна шта је оно суштинско, поетско у речима које се слажу у песму. И зна, врло добро, како живот уме да од песника тражи да га потпори песмом, јер без песме, можда, не би имао смисла. Дакле, једна добра, у потпуности, књига песама, како би се рекло у народу.


Песме су уоквирене прозом и то је, опет, вешта драматуршка интервенција аутора. Прве странице из Дневника, горке и опоре, искрене и болно јасне, а последње, на крају књиге, нежне, сентимемталне, омамљиве, реминисцентне реченице о детињству, о доброти, о пријатељству, о губитку и помирењу.


Перо Зубац, аутор рецензије

А између страница прозних, елиотовском уметношћу песник претаче у стихове несанице сна  и размишља о смислу вољења и разлозима певања. И песме, углавном жанровски из света љубавне поезије, јасног звука и уткане мелодије у фору песме плене својом једноставношћу, стишаношћу емоција и неком посебном топлином која зрцали из стихова о сну и страху. Њене руке, њене усне, најчешће помињане њене очи, њене несанице, најзад, окриље су и песникових несаница из којих се и рађају песме. И исповедне и по каткад и затворене у љуштуру коју треба отварати да би досегли до поруке, и у класичној форми и у белом стиху, вешто изведене као вез речима, песме које вреди читати.


Препоручујем ову књигу песма да се штампа у едицији Руже ветрова, јер тамо својом уникатношћу и лепотом исказа и припада.

 

Перо Зубац

Нови Сад, јула 2009.

ОПШИРНИЈЕ

О ЗБИРЦИ ПИЈАНО ПРАСКОЗОРЈЕ

март 17, 2021 0

Ђуро Маричић – НАБУЈАЛЕ ЕМОЦИЈЕ

(Читајући збирку пјесама  Пијано праскозорје Анђелка Заблаћанског)


Књига поезије за одрасле, Пијано праскозорје, онима који прате поезију на интернету, већ од раније добро познатог српског пјесника Анђелка Заблаћанског, подијељена је у три циклуса: Човек жени, Иронија поезије и Над животом. Они који знају пјесника из његовог периода, пред коју годину, биће угодно изненађени заокретом у његовом стваралаштву. Док су његове љубавне пјесме из ранијег периода личиле, скоро као јаје јајету, некој класичној преслици, аутор је смогао снаге да учини корак у другом смјеру, модернизовао је свој израз, отресао се застарјелости, старих узора, постао је много више свој. Такав преображај наговјештава већ прва пјесма у првом циклусу, Тражење.

Заблаћански је овдје, у овом поетском остварењу, покидао окове који су га раније спутавали. Он је запловио према модерној метафорици. Почео је дисати пуним плућима, постаје откаченији, уноси у своје стихове више неспутаности. Стваралчки је јачи, од заната је закорачио према умјетности, подигао је своје пјевање на виши ниво. Надрастао је занат којег је изврсно савладао већ у ранијем периоду. Оставио је иза себе вријеме аутоматизма, којег се многи никада не могу ријешити, почео је да мисли, да се стваралачки односи према стваралаштву. Направио је онај фамозни мали судбоносни корачић, који у умјетности живот значи, крочио је од заната у умјетност!


Треба погледати те сада смионе метафоре, богате мисаоношћу, зачињене љепотом: у мислима векова прошлих, ...у тајним осмесима дворских дама... болу робиња... у дну ми осама... у ћутању чистих осећања... у игри страсти заблуделог плама... чекала иза кајања... Колико лијепих синтагми и, помало жестоке, суптилности у само дванаест стихова. Каква шокантна откаченост! За недаровите пјеснике – на граници лудила! Извлачење мисли и љепоте из дна заумља! И као круна свему понављање дијела стиха у сваком од њих на крају строфе у дну ми осама, чиме пјесник појачава казивање.


Ђуро Маричичић, аутор приказа

Можда је друга пјесма у првом циклусу, Двоје, још богатија с украсима, метафориком, коју ће аналитичан дух читаоца лако открити у највећем броју ових пјесама. Без такве метафорике у данашње вријеме можда не би ни требало писати поезију. Међутим, људски гениј је наклоњен иновацијама и увијек нас понеки пјесник изненађује јаком ријечи, мисли и емоцијом исказаном на посебан начин, својственом само онима који успију изградити своју оригиналност. Врлине везане само за изузетне!


Да се Анђелко успио ослободити стваралaчких стега и дати маха свом изузетном таленту показју и сјајне синтагме у другим његовим пјесмама, метафорика која не долази из здравог разума већ из неког непознатог заумља, тајног и за самог аутора: пијаци снова; траље живота; росама јутро умивено (Без освртања). И многе друге пјесме су му богате метафориком, али у свакој од њих је присутан суптилан осјећај за мјеру, избјегнуто је било какво претјеривање и застрањивање, све се држи под контролом. Непотребно је спомињати, уз насловну пјесму Пијано пракозорје, велики број пјесама у којима је смионост и откаченост метафоре основ љепоте Анђелкове поезије у овој књизи. Читалац, сладокусац, ће бити опчињен многима од њих, оне ће га натјерати да застане над сваким од тих поетских украса, да при читању направи мали предах и ода се уживању које му оне причињавају.


 Када се погледа грађа пјесама и стиха, Заблаћански је у многим пјесмама неконвенционалан, што је похвално. Неке су му пјесме од само једне, неке од двије, друге од три или више строфа, али никада оне нису предугачке. Он нема потребу да му пјесма буде роман, да у њој  исприча читаву причу. Анђелко се окреће детаљу, уочава њега и уграђује га на концизан начин у своје поетско остварење. Инсистира на детаљу, као есенцијалности. Детаљ пјесму од заната подиже на онај ниво којег пјесници који су остали само занатлије никада не успијевају досегнути. Строфе су понегдје уједначеног ритма и музикалноси, стихови у појединим пјесмама су каткада и врло дугачки, од много слогова, али у некима и сасвим кратки, сведени на само ријеч-двије, па и само једну једину ријеч, но увијек сасвим функционални. То je један од елемената који аутора уздиже изнад нивоа добрих пјесника, потврђује и учвршћује његову оригиналност.


Иако се дугачким стихом може много више и снажније пјесник исказати, када је он прави умјетник, као што то Анђелко јесте, онда дужина стиха не утиче на квалитет пјесме. Запажа се да је и у обликовању стихова и строфа Заблаћански окренут стваралчком приступу. Тако у пјесми Чекана у свим строфама измјењују се стихови од осам и дванаест слогова, док се у пјесми Враћање налазе стихови од осам, четири, али и од три па и два слога. При свему томе, у неправилној грађи не осјећа се нигдје било каква дисонатност, сваки стих уз сву своју неправилност функционише сасвим складно и природно. Бројне су и друге пјесме на чијем се примјеру може уочити велико оригинално умијеће Анђелково у њиховом обликовању. Те пјесме могу послужити другим млађим и неискуснијим пјесницима за учење како врстан пјесник треба пажљво структурисати своју пјесму.


Неуобичајеност и оригиналност структуре пјесме, новитети које Анђелко Заблаћански уноси у српску поезију, огледају се у више пјесама. Истакнуто мјесто заузима пјесма Пар. Након два стиха слиједи трећи који функционише као засебна строфа од само једног стиха. Необичност тог стиха је у томе што он служи као некакав предах након изреченог афоризма у прва два стиха. Више пјесама дјелује иновативно са својом структуром, примјер је Украден трен  ноћи с њом.


Треба се осврнути и на римовање. Највећи број пјесама Заблаћанског су римоване и та рима је беспријекорна. Избјегава се глаголска, она инфинитивна. Та, најслабија рима, врло је ријетка, угла-вном се ради о именичкој и придјевској рими или је глагол у неком времену који избјегава инфинитив. Ријетко када се трчи за римом. Но, присутне су и неримоване пјесме. Оне показују да је пјесник досегао максимум умјетничке зрелости и висок степен изражајности. Занимљиво је да код Заблаћанског налазимо и звучну риму, која је више својствена музички обдареним пјесницима, присутним на естради. У пјесми Пролог, у првој врло занимљивој китици од шест стихова, у другом и трећем стиху изведено је глаголско и именичко римовање,  цвета – лета, да би се  потом други стих римовао још једном звучном римом са шестим, цвета – церека. Римовање је у овој строфи изведено и у четвртом с петим стихом, бледи – седи. Ту треба споменути и откаченост смионом употребом ријечи церека, као и успјело дочаравање интимности пјесника и мјесеца у задња три стиха ове прве строфе: / И онда месец бледи / ко да самном седи / шеретски се у брк ми церека /.


Добар дио пјесама је прије свега наглашено емотивно обојен, посебно у првом циклусу, у којем је љубавна поезија, данас ријетко присутна у српској штампаној књижевности. На интернету је сасвим друга музика. Ту је, у мноштву пјесника и поетеса, Заблаћански једна од првих виолина, један од најприсутнијих и наjистакнутијих.


 Други, најмање обиман циклус, Иронија поезије, је тематски везан за протестну и ангажовану поезију, данас ријетку у српском пјесничком стваралаштву. Ту се истиче пјесма Ново(о)тарци, саркастична већ у наслову, досљедна мисао о пјесницима оптерећеним претјераном жељом за новитетима, иза чијих стихова најчешће стоји само једна велика, велика праз-нина. С правом се Заблаћански окомио на надрипјеснике у пјесми Иронија поезије. Ипак, најсимпатичнија је и најбоља пјесма Дечји песник у којој је извргао руглу пјеснике који покушавају дјеци подвалити своје безвриједне пјесме, што је данас врло чест случај. Чак и талентовани пјесници за одрасле, осјећајући да их нико не чита, или врло ријетко ко, покушавају се доказати у поезији за дјецу, при чему је промашај неминован. Онај ко не може у датом тренутку бити дијете, узалуд мучи пјесму за дјецу, ко при писању пјесме не проговара из дјечије душе – показује само незрелу дјечју памет.


Друштвене аномалије су присутне на сваком кораку. Анђелко запажа и оне који се никада нису понашали као Срби, али сада, када им то одговара, одједном покушавају да покажу и докажу своје велико српство, Одоцнели Срби. И прославу Дана жена, пјесник је ставио под лупу, жигоше понашање мушкараца, при чему жена и на тај дан, иако јој је посвећен, практично остаје прикраћена и запостављена.


Трећи циклус, Над животом, обрађује, као што то његов наслов сугерише, животне теме. Медитације над животом. Поред тога што веома успјешно кроз пјесме тог циклуса Анђелко наcтавља провлачити сјајну метафорику, он у тим пјесмама износи и своја размишљања, индигнацију над моралом околине, своју битку са животом. Животну филозофију. Већ у првој пјесми, Бекство, он је без колебања и недвосмислено наговијестио своје ломове  око односа са својом средином, свијетом, људима, односом самог према себи, према празнини коју осјећа у себи. Сувише оптерећен са свиме с чим га живот притишће, он размишља шта да се ради, како побјећи од свега, од свих проблема, мисли да треба побећи животу. У једном моменту резигнације као да не схвата да је једини прави спас у стварању, а не у бјекству. Ипак, чини се да је подсвјесно, рефлексно, нашао рјешење, прибјегава писању. Спас је у поезији!


Та тема обрачуна самог са собом присутна је на одређен начин и у пјесми Ломови и не само у њој. Она га напросто прогони, он се осјећа као прогоњена звијер, не од неког другог, него од себе самог, Сломљене мисли. Спас је у љубави, Дах живота, то је оно за чим он вапи, чему се окреће у многим пјесмама. И не само у овој, и када пјева о смрти, Анђелко пјева о љубави и животу. Ни у овом циклусу он не може избјећи да не додирне својом пјесмом љубав. Она њему није само ужитак, она је њему живот! Зато, и када пјева о јесени, јесењим маглама, он пјева о љубави. Понекада је пун очаја и таме, а опет кроз ту мрклину пробије се макар и најтања зрака свјетла и оптимизма. Најчешће је то помисао на љубљену жену, њено дозивање, жељени поглед, додир, пружену руку, сјећање, које, и када га нема, оно је ту као жеља, као могућност и нада.


Пјесма Над животом је изузетно добра, антологијски вриједна, с њом би се могао поносити сваки од најбољих српских пјесника. У њој је пјесник дубоко загледан у властити живот, у само дванаест стихова рекао заиста много, много више него што многи кажу у веома дугачким пјесмама. Чак и у књигама! Дакако има још таквих пјесама у овој књизи. Паметан антологичар треба преорати ову књигу и сасвим сигурно наћи ће довољно бисерја у њој, много више него код многих пјесника у свим њиховим пјесмотворима.


У појединим Анђелковим пјесмама снажно је изражена драматика пјесника који жуди за срећом а стално је на рубу несреће. Та драматичност је посебно дошла до изражаја у пјесми Одавде до краја. Читалац ће његову тлапњу и немир запазити у више пјесама. У некима од њих је много више таме него свјетла.


Да закључимо! Гдје треба тражити пјесника, умјетника, Анђелка Заблаћанског, као оног који даје нешто ново, нешто његово, оригинално, као допринос савременој српској поезији за одрасле? Наћи ћемо га прије свега у смионости заумне метафоре, која извире из неког тајног извора који је недокучив и необјашњив. У том божанственом украсу поезије пред којим дах застаје као пред очаравајућом љепотом младе жене коју видимо први пута. Изненади нас сусрет с њом, та љепота метафоре даје укус и свјежину његовој поезији. Уз суптилну осјећајност и одличне риме у пјесмама гдје су оне присутне и поред додира с класичним формирањем строфа ту је њихова неконвенционалност, није му уопште важно колико ће која строфа садржавати стихова. Неважно је и колико који стих има слогова, важна је једино снага дочаравања оног што се жели рећи. На том плану пјесник је избјегао шаблоне које су користиле раније генерације српских поетских стваралаца. Изградио је властиту оригиналну препознатљиву особеност.

 

Ђуро Маричић

(2014)

ОПШИРНИЈЕ

КАД СВЕ ПРОЂЕ

фебруар 25, 2021 0

Не знам. Не знам шта је љубав, не знам шта је суштина среће, а живео сам, тада сам мислио пуним плућима. Увек окружен пријатељима и лепим женама веровао сам да је то оно што човека чини човеком. А ево, сад сам сâмсâм као стари пањ у својој седамдесет и четвртој години живота. Нигде друга, нигде пријатеља. Никог. Седим и гледам шаренило корица књига поређаних на полицама окаченим на сва четири зида моје радне собе. Гледам и паде ми на ум да је Црњански негде записао како се права пријатељства рађају само у детињству и раној младости, а да су у каснијем добу ретка и једино могућа у затвору или рату. Паметни наш Милоше, како ме својом суровом искреношћу дозиваш памети. Зато сам одбачен и сам, јер мој школски друг Јован Рашовић, кроз цело наше школовање – од основне, преко гимназије и студија књижевности (додуше, ја само до краја друге године кад се пребацих на Војну академију), погибе у својој четрдесет трећој, ни крив ни дужан, на пешачком прелазу док је имао зелено светло. Покоси га нека пијандура и то таман кад је спремао треће издање свог романа Ветрокази у души. Таман кад су га прихватили и критика и читаоци. Кад је коначно својој деци могао гледати у очи као отац који вреди, кога не пљује свака шуша.


О, Милоше, пријатељ из детињства је брат. Био ми је раван с мојим Стеваном које нас је исти отац створио и иста мајка на овај свет донела. Свет где ништа није како би требало, где лицемерство влада над разумом, преваре над поштењем. О, Јоване, како тад преживех! Не знам. Не, нисам плакао над твојим одром. Било би то против твоје воље. Био сам храбар као што си ти увек био. О, брате мој. С Јованом сахраних и пола себе. Као да ми је неко ишчупао утробу, пресекао срце на два дела. 


Десетак година касније стекох новог пријатеља. Чинило ми се као да је Јован устао из гроба и да смо наставили с пријатељевањем тамо где га нас je његова смрт прекинула. И опет сам се сетио нашег великог писца. Опет су непогрешиво звониле његове речи које негде прочитах: У зрелим годинама у затвору или рату. Зашто није робија? Зашто у српском усуду? На светој земљи. У другом косовском боју. Ту упознах капетана Марка Подбрадицу командира моје батерије. Батерије чији противавионски топови нису могли ништа тим сулудим НАТО пилотима. Нисмо их ни дирали да нас не открију. Тукли смо рафално по шиптарским бун-керима и рововима. Кажем упознах капетана иако сам га знао десетак година кад је из Црквеница прекомандован у мој пук. У миру комадант своје командире познаје само као официре који му подносе рапорт, а он њима наређења. На Космету видех  какви су људи. Подбрадица је био посебан, сељачко дете, у зрелој младости, ожењен девојком коју је заволео још у осмом разреду. Ноћима и ноћима смо причали о свему пушећи из песнице да нас жишка не открије. Постали смо пријатељи, а кад ме је рањеног у потколенице вукао кроз шипражје километар и по до слободне територије, тад ми је постао млађи брат. Он и мој Стеван седели су поред мене кад сам се пробудио у војној болници.


И ево ме, жив сам, или ми се само то чини. Жив и сâм. С Јованом сам сахранио прву своју половину, а пре две године, кад изненада, мој драги пријатељ капетан Подбрадица једне ноћи заспа, а ујутро се не пробуди, нестаде и моја друга половина. Сад то схватам. Сад ми је Црњански отворио очи да су сва остала друговања била чиста лаж, голи интерес, а мислио сам да са сваким од тих људи градим мостове којим ћемо се налазити и стизати један до другог кад нас старост стигне.


Самујем. Уста ми се осушише. Већ седам-осам дана реч нисам прозборио. А с ким ћу кад немам ни кучета ни мачета. Нисам се женио никада, али не зато што сам избегавао жене, већ што нисам умео да волим. Лупам кô Максим по дивизији. Ко не уме волети кад има кога. Око мене су се стално мотале неке налицкне, кикотаве девојке којима је годила моја униформа, мој углед у граду, моје познавање књижевности, или потреба за неком услугом коју им могу учинити. Никад права и сродна душа. Ех, када бих сад срео неку сличну, а кажу да свака душа има своју другу половину, био бих јој слуга, а она моја краљица. Ко ли је то написао? Није Црњански, није Дучић... Ко ли је? Тагоре! То су његови стихови. Где ми је сад она мала зелена књига са белим цвети-ћима? Наћи ћу је. Морам га поново читати. Размишљам да ли је он у својим предивним песмама лирски субјекат, или, ако се сећам часова књижевности у гимназији, лирски субјекат може бити песник, али најчешће није, јер би то онда било нешто лично што читаоце не би занимало.


Ево је. Ево моје зелене књиге. Читам је сатима и све сам више убеђен да је он, браманов син, велики индијски песник тај Градинар. Враћам се на прву песму са жељом да ми се бар у старости ово деси: „Хоћу да напустим свој стари посао. Бацићу мач и копље у прашину. Не шаљи ме више на далеке дворе; не крећи ме у нове победе. Учини ме Градинаром свога Цветњака.“


Има ли под капом небеском таква жена? Жена коју бих волео, а и она мене из свог женског срца. Умрећу празан, жељан људи попут Јована и Марка, жељан жене из Градинара.


 (Из књиге Иза линије, УПС, 2020)

ОПШИРНИЈЕ