Поезија Анђелка Заблаћанског

КОЛОНА СЕНКИ

август 04, 2018 0
Путују људи сенке данима
путевима стида

овај брест пред кућом
хлад је наш
рекоше им ножем
ватром
крвавом шаком

рекоше ћутањем код очију
слепог света

путују људи сенке
путевима стида
с веригама око врата
и огњиштем
у очима
безнађем

ово лето није ваше
у мирису јерибосне
рекоше им
чизмом у ребра
кундаком
у слепоочницу 
рекоше им ђавољом силом
у дан свети

путују људи сенке годинама
путевима стида
јерибосне више не миришу
ни тамо ни овде
рекоше им

4. августа 2017.
ОПШИРНИЈЕ

КО КОГА НАГРАЂУЈЕ

јул 28, 2018 0
(Осврт)

Можда сам досадио и Богу и народу. Можда се неком чини да сам злобан и сујетан. Можда, кажем, али не могу да ћутим на оно што је, барем мени, лоше. Деградација и човека и поезије. Знам, понављам се, постајем папагај, али не могу да ћутим на промовисање и награђивање поезије која то није. Не треба бити превише учен, јер напослетку не постоји песничка академија, да би се видело шта јесте, а шта није добра песма. Наравно, не мислим да то може ценити неко ко није прочитао ниједну песму у животу. Неко ко није чуо за Пушкина или Мајаковског, Верлена или Бодлера, Гетеа или Шилера, Дучића или Црњанског... Јер да бих знао шта не ваља морам знати шта је добро. И можда је то кључ онога што се у поезији сада дешава. Данашњи песници би по сваку цену да се одрекну свега пређашњег. Разумем да се не може стати у развоју, али се не може одрећи ни зачетака поезије. Данас је технологија на високом нивоу, али још се једним од највећих изума човечанства сматра точак. И да ли је са новим открићима престала употреба точка? Није! Додавано му је ово или оно, али његова основа је и данас иста. Кружни облик и осовину задржао је и најсавременији точак. А поезији би да узму њену бит – поетику и мелодику, њену смисленост – слике и метафору, њену сврху – мисаоност и поруку... Песме су данас причице, често небулозне, поређане у редове које стихом зову. (Можда сам све ово могао написати у модерном стиху).
Али да се вратим на почетак. У реду, нека пише ко како уме или не уме, али опасно је почело да боде очи то што се награђују баш они који не умеју. Награде добија поезија тривијалности без поруке, без слике која читаоца може навести да се загледа у себе или око себе. Награде са именима великих српских песника добијају, усудићу се да кажем, пискарала и стихоклепци. У једном тренутку помислих да можда и грешим, јер сви ћуте, све новине трче да интервјуишу славодобитнике, а онда нађох на једном порталу слично размишљање једног нашег признатог критичара у осврту на добитника једне од престижних награда. Добро је, нисам једини.
Но, да ли вреди дићи глас ако је председник жирија човек који додељује награду песнику чији је он издавач, ако се награђују књиге које нису ни послате на конкурс (један од добитника ми је у личној преписци то открио)? Вреди ли више писати поезију? Вреди, јер поезију не пишемо – она се рађа из нас. Вреди, јер време је најбољи судија, и како велики Његош рече: „благо оном ко довијека живи - имао се рашта и родити“. Награђиване небулозе, чијим ствараоцима је битан само новац који доноси награда, сигуран сам, биће заборављене. Поезија као и точак опстаће заувек. И увек ће се наћи искрени љубитељи поезије који ће и награду доделити истински вредној поезији.

(2012)
ОПШИРНИЈЕ

ПРОЛОГ

јул 26, 2018 0
С осмехом јутро чекам
Да у гранама багрема уцвета
А мисли се тргну, сва прођоше лета
И онда се месец бледи
Ко да са мном седи
Шеретски у брк церека

Тад знам да сам минуо
Пре него што сам врелину винуо
Погледом у небеса
Пре свих чудеса
Кад уснама сам крошње шљиве
Плавет спустио на њена недра
Ватре живе
ОПШИРНИЈЕ

ИЗА ЛИНИЈЕ

јул 20, 2018 0
Зна да је ноћас дошао уморан, да се спустио у постељу обучен и прљав и да је спавао једва један сат кад га је пробудио страшан женски врисак. Сећа се, покушао је да устане, да помогне жени која дозива, али није могао. Нешто га је притискало, гурало ка постељи. Зна сигурно, па није он луд. Убеђен је, али откуд сад на ливади поред сеоског канала? Ту ливаду је продао још његов отац. И ливаду и забран. И како он то гази по росној отави кад је сад ту задружни рибњак за производњу шаранске млађи.
─ Шта булазним ─ помисли ─ какав рибњак на мојој очевини? То сам пре неки дан гледао на телевизији.
Канал је био чист, без шаше и рогозине, а вода толико бистра да се јасно виде рибе како се праћакају у води. Он осети несносну жеђ и приђе ивици канала да се бар умије и овлажи уста. На површини воде затитра лик младог и наочитог, изразито црномањастог мушкарца. Трже се, осврну око себе и кад виде да нема нигде никог, поново се загледа у лик лепог мушкарца.
─ То сам ја! ─ скоро цикну. ─ Опет сам младић ─ осети у исти мах и страх и задовољство. И смејао би се и плакао би истовремено.
Успео се низ благу стрмину обале и потрчао ливадом. Одједном пред њим се указа пут, блатњав и с обе стране  наткриљен високим јовама и врбама. Обузе га страх. Зна да тим путем никад није закорачио више од двадесет корака. Никад ─ ни као дечак ни као младић. Страх је увек надвладао знатижељу ─ шта је на крају тог пута. Шта иза оне велике кривине. И сад се стресао кад је закорачио  у тај тунел од врбовог и јошиковог лишћа. Прешао је тих двадесетак корака. Још толико их је до кривине. Идем па да је иза окуке сами ђаво! Осећао је како му кичмом слази змија. Тргао се, опипао, али је уместо змије стискао од зноја хладну кошуљу.
Корачао је све спорије. Пред кривином из жбуна прхну јаребица и он се даде у бег. Трчао је као ждребац, али први пут не назад већ напред. Био је толико уплашен да није ни приметио да је изашао из таме блатњавог пута. Пред њим је пуцао недоглед зелене равнице обасјан зрацима који су се преламали у хиљаде боја.
─ Зар сам се плашио оно мало мрака да никад не видим ову светлост? ─ смешкао се срећан. А онда се трже, скочи устрану окрете и виде најлепшу девојку у свом животу.
─ Ко си ти? ─ осећао је како га облива руменило стида.
─ Шта се правиш блесав? Једва сам се искрала од својих, а ти се сад шегачиш – љутну се она и покуша да га загрли.
Он искорачи удесно да је избегне, али се саплете и паде.
─ Стојане! Шта је с тобом?
─ Откуд знаш моје име? Шта хоћеш од мене? Ти си вештица.
─ Вештица или вила? Звао си ме својом вилом. Ја сам ти жена, Стојане!
─ Ја сам још момак. Остави ме на миру.
─ Јеси. И ја сам девојка, али бићу ти жена. Твоја Марта.
Он бауља пољаном, сунце га заслепљује, али види, није луд. Види оца, мајку и Марту, нешто причају. Откуд мој Милосав? Мртав је већ петнаест година. Примиче се да чује. Озбиљни су и као да га не примећују.
─ Чувај га. Он то не уме. Видиш да је подетињио ─ чује оца, али то сад није Милосав. Зна он ту фацу. Сетиће се.
─ Пол Њумен мој отац?! Ово је нека замка. Морам побећи.
Усправља се, трчи и већ им је сасвим одмакао. Паде му камен са срца, али одједном огроман брег пред њим. Откуд брег насред равнице, чудио се, али није смео стати. Мора побећи мртвом оцу, Њумену, Марти. Пењао се трчећи узбрдо, а стрмина је бивала све већа.
─ Морам! ─ продерао се и испред себе угледао лепе градске улице. ─ Добро је. Побегао сам им.
Шетао је мирно мада није знао у ком је граду. Ништа му није било познато. Застао је крај једног излога и у одразу видео себе.
─ Ух! Ружан сан. Виде се боре. Ово сам ја. Баш сам старкеља. Наравно, имам шездесет година  ─  гунђао је себи у браду.
Стао је пред трафику да купи цигарете и новине, али кад је завукао руку у џеп био је бушан. Украшће новине, помислио је и тако и учинио. Читаће о спорту. Волео је фудбал. Звезда му опет изгубила. Листао је ходајући, а онда као да се скаменио. У црној хроници слика његовог преврнутог трактора. Сва четири точка према небу.
─ Морам кући. Морам кући. Морам кући ─ шапутао је трчећи.
Трчао је све брже. Трчао сатима, а нигде његове куће. Најзад угледа белу зграду. Ући ће у њу. Само мало да се одмори. Само мало, па ће наставити. Боже, само да ми је син Милош жив. Он вози трактор као да је ауто. И Марта. Шта ли је с њом? Најзад постеља. О како је бела и чиста. Само мало да се одмори. Само мало да склопи очи.

***
У кући Милоша Максића зазвонио је телефон. Наочит плећат тридесетогодишњак са густом црном брадом, у црној кошуљи, подигао је слушалицу. С друге стране жице чуо се глас:
─ Овде доктор Андрић са неурохирургије. Милоше, ви сте?
─ Да, докторе – промрљао је младић. ─ Зар и он?
─ Нажалост. Јутрос у седам сати и тридесет шест минута преминуо је ваш отац, Стојан Максић, не долазећи свести свих ових дана. Примите моје саучешће.
─ Хвала, докторе! ─ слушао је Милош ту−ту из телефона.
Најзад је спустио слушалицу, погледао своје укућане и чудно миран промрљао:
─ За десет дана без оба родитеља. Нека је проклет и трактор и дан кад га купих.
ОПШИРНИЈЕ

НЕДОСТИЖНА

јул 18, 2018 0
Као искра вечног сна
Трепериш у ваздуху тишине моје;
Понекад – само у зеници без дна
Разлијеш ми све дугине боје;

Тад милујем те немо
Ко недозрелу трешњу кап росе,
Ко месечина своје небо –
Милујем твоју пут испод расуте косе.
ОПШИРНИЈЕ