Поезија Анђелка Заблаћанског

ДВАДЕСЕТ ПРВИ...

јануар 14, 2022 0
Нечисти мач и крст богоугодника,
Већ дуго исте руке светом проносе.
Туђим се болом хране хорде силника
И својом руком пласте туђе откосе.

У очима им сити вуци глад глођу
И кости ратника слободе измишљене.
Дрско бранећи крезубог звериња вођу,
Не плашећи се ни људи ни васељене.

Што сила бива већа човечност је мања.
Небо без облака, а дан ноћи сличан,
Сваки корак даље поразом одзвања,
Зверињу и плену исто је безличан.

25. јануар 2019.
ОПШИРНИЈЕ

ПОЕТСКИ КРУГОВИ

децембар 23, 2021 0
Оставићу перо, метафоре, тинту,
Све слике што дахом цртам по прозору,
У мени је песник умро у зениту,
На груди стишћући поезије зору.

Продавци празнине за мој сто ће сести
Што бездушјем пишу ‒ секиром на пању.
Без снова стихови дршћу у несвести,
Деца Црнобога¹ уз нас су и дању.

Тихују подневне сенке сред видика:
У крвавом оку вампира и смрти
И стиде се песме – у причи без слика,
Око плена коло истих док се врти.

И умро бих тако у стиху сопственом,
Залуд се плашећи ламија² без зуба
Да се не пробудих у сну неизбежном,
Песмом што се чува под оштрицом руба.


¹ Црнобог је Бог ноћи и мрака из словенске митологије
² Ламије су демонске звери сличне вампирима
ОПШИРНИЈЕ

МАЛИ НОЋНИ СТИХОВИ 47

децембар 15, 2021 0
mali nocni stihovi 47
Ноћ пегавих мисли – шугавих хтења
кроз зидове ми гмиже
да заборавим свануће
ломљив као суво пруће
крају све ближе
у празнини љубавног бдења
јер једино су њене очи –
живот знале да буде
и сваку стишану ноту
усном на кожи као модром сомоту
врелину у мени – да зачуде
као кад у младости страсти скоче
ОПШИРНИЈЕ

ВАТРА И ЛЕД

децембар 14, 2021 0
Чувај своје срце затворено
искрварићеш ако
чауру отворе пијавице.

Отвори своје срце тескобом
искрварићеш ако
у сан стиснут ширином
не пустиш славује.

Затвори своје срце добротом
искрварићеш ако
у празнину у себи дубоку
пустиш ђаволе.

Чувај своје срце отворено
искрварићеш ако
кроз тешка врата храма
не пустиш анђеле

9. јануар 2018.

ОПШИРНИЈЕ

МОГЛО ЈЕ ТАКО

децембар 11, 2021 0
Ленки Дунђерској

Шта траже њене недозреле године
На прагу моје куће од успомена
Кад су моје ноћи све без месечине –
Она ни себи јасна тако занесена 

Кад закуца смем ли отворити врата
Не од страха за ме, јер га нема више
Већ да ћу разбити снове јој од злата
Илузију само што занос избрише

Зашкрипаше двери, стоји испред мене
Како да удахнем ваздух што нас дели
Мисли виде дете – срце обрис жене
Напред или назад – шта је корак смели

Заустих реч мудру, али већ је љубим
Жена је – осете немирни ми прсти
Док мислима себи кô злочинцу судим
Пред ђаволом страст ме у бестиду крсти

Испија ме жедна – сан се с јавом бори
Руке су нам пуне нејасних недаћа
Ал' кроз мене теку усахли извори
А њеним недрима капи медног саћа

Грешна ли је жудња у њој и у мени
Или да је пустим чежњом да изгори
Не знам – али грлим све у младој жени –
И зар пољуб грех је кад се чисто воли

ОПШИРНИЈЕ