ПЕСМЕ РАВНИЧАРСКИХ НОЋИ

Анђелко Заблаћански – ПЕСМЕ РАВНИЧАРСКИХ НОЋИ

(Над збирком песама Панонске несванулице Ирене Бодић)

Уобичајено је да се предговор, поговор или препорука нечијег дела пишу у трећем лицу, чак ако је могуће и безлично, али због сплета разних околности, о књизи Панонске несванулице Ирене Бодић писаћу у првом лицу. Надам се да песникиња и читаоци неће замерити, јер свакако, без обзира у којем лицу писали, рецензија је лични став њеног аутора.

Прва од тих околности је та што песникиња Бодић своје песме није сама склопила у збирку. Послала ми их је имејлом разбацане у неколико докумената и велики број песама, а мени je дала слободу да из мноштва одаберем стотинак за њену прву књигу. И одмах да кажем, чак ни ово што ми је послала није цео песнички опус, Богом нам дане, песникиње Ирене Бодић. Ту сад долазим до другог разлога писања у првом лицу. У мом месту живео је и писао песник Борисав Бора Симић коме је, као и Ирени, Свевишњи одредио: Ти ћеш бити песник! И није то једино што их веже. Бора је писао модерно за своје време, што се може рећи и за Иренине стихове данас. Он је био несхваћен од људи у својој средини тад, она данас. Он је имао песама за десет збирки, а прву је дочекао тек у шездесет петој, она приближно тако. И њему и њој други су бирали песме за књигу, и обоје су песници још од првог гутљаја мајчиног млека. Бору сам знао лично, Ирену преко имејл преписке, њих двоје се нису никад срели, а Бог им је одредио сличну судбину – Песник рођењем, а не опредељењем или образовањем.

Поезија о којој овде пишем је поезија коју је немогуће, или ја то не умем, рашчланити и сецирати по дубини и ширини њене унутрашњости, јер сви шавови којима је свака песма сашивена на комаду хартије, остали су код песникиње. У њеној души и дамарима. Ирена Бодић не пише кад не мора, кад јој је срце мирно, кад јој не трепери било, али како рекох, она је песник од Бога, па њена душа трепери пред свим и свачим што је окружује. Мотиви о којима пише су разноврсни и разнородни: од војвођанске равнице, преко песника и поезије, љубави, детињства, родитељста, па до звезданог неба или ноћи без звезда. Без обзира о чему певала, песникиња Бодић у сваком стиху, сваком мотиву откида део себе. Искрени љубитељи поезије сигурно ће препознати њено несебично давање песми, тако да сваки песникињин дрхтај доживи као сопствени. 

Треба истаћи невероватну вештину употребе метафора и симбола у песмама: Огласила се гугутка/однекуд…(Зелено у оку расте), или Нахраних вас сновима/Анђели моји…(Још корачам до поезије), или Од свог/руна ватру за/озебле предем…(Засвираће јасен). И то из стиха у стих, из песме у песму, метафоре које само дају наговештаје читаоцу, остављајући му могућност да потражи смисао који му у одређеном тренутку одговара, а при томе чувајући духовност и смисленост коју нам је песникиња подарила.

Посебно бих нагласио богатство језика којим Ирена Бодић стихотвори своја стања и осећања. У њеним песмама можемо наћи речи које већ падају у заборав, али и мноштво њених вешто спојених кованица. 

Панонске несванулице, сигуран сам, никог неће оставити равнодушним, јер ово је поезија која вас тера да над њом дубоко, или уздишете или се замислите. Верујем да ће оставити трага у српској поезији, можда тек у будућности, јер, чини ми се, да је својом поетиком, стихом и метафориком за барем пола корака испред свог времена.

Анђелко Заблаћански