Док последњу светост гасила је тама
Знајући две сенке плесаће до зоре
Танго у ком жена никад није сама
Гледао стрепећи да ћу врисак чути
Онај у којем сам заборављен тужно
Кад летња врелина с месечином слути
Да страсти ум магле чак кад све је ружно
Гледао сам рањив – на роси заспао
И у сну залутах у постељу њену
А кад се пробудих – схватих већ сам знао
Та сенка што плеше грли своју жену
Нема коментара:
Постави коментар