ОНОМ КО УМЕ — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Месечеве очи

ОНОМ КО УМЕ



дај ми то срце голо
и мирис хлеба на грудима
све што се животу може
и сме дати
оно што невидно је свим људима
већ оном ко уме да пати
чак и кад се све коцкице сложе

узми свако зрно жита
сазрело у мојим уморним очима
и замршеним линијама
на длану
узми, јер шта ту има да се пита
кад обоје знамо
постојимо све док умемо да се дамо

Из збирке Месечеве очи (2022)

ОБАВЕЗНО НАВЕСТИ ИЗВОР ПРЕУЗЕТОГ ТЕКСТА


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.