ТИШИНА НА ЗИДУ

Ћутимо — 

а тишина хода по зидовима

у твојој боји гласа.

Сенка нам пије чај из шољица

направљених од успомена

које никад нисмо изговорили.

Твоја рука спава у мом џепу

као мирис после грмљавине,

тад ми говориш без речи,

језиком који разумеју само траве.

Понекад ми се чини

да си ме заборавила у сну,

а онда у огледалу

нађем свој образ и отисак твојих усана,

танак као први снег на коси.

Моје мисли те дотичу

кад ме не гледаш,

као јастук што памти врат

који га је једне ноћи волео.

Када спавам,

ти шапућеш мојим костима.

Једној по једној — будиш их 

не речима, већ треперењем дамара

којим си ме некад волела.

На твом стомаку седи моја тишина

и учи да дише као дете.

Не додируј ме —

већ си дубље од додира.

Ћутимо

док свет гори споља,

а у нама —

све што није реч

постане бол.

Из збирке Бисерница љубави (2025)