ИЗНУТРА, ГДЕ НИКО НЕ ГЛЕДА

Нико не пита шта се дешава у дубини.

Сви гледају лице, корак, речи —

не виде где је први пут нешто заиграло,

ни где је хладноћа ушла

и остала да дрема као зимски дан у поткровљу.

Унутра —

где се не носе ни шминка ни лажи,

где се ноћи броје по дубини тишине,

где се жеље обраћају телу

као деца мајци

која је престала да пева.

Ту сам сâм —

али не напуштен.

Ту те волим

не зато што припадаш мени,

већ што си једина

чула

како ми срце звучи изнутра.

Тамо и даље осећам

кад изговараш моје име.

Не гласно,

него у мислима,

као кад се у мраку отвори

прозор

а ти не знаш зашто га опет затвараш.

Из збирке Бисерница љубави (2025)