као две сестре из различитих снова,
једна мирише на хлеб и сунце,
а друга на грех, зној и ноћ без сна.
Љубав те гледа у очи,
осмехом ти прелива живот,
грли те док болиш,
дочекује те кад самом себи касниш.
Она је тиха, стрпљива, уме да чека.
Љубав је ту и кад ниси најбољи,
и кад си умор, и кад си ћутање.
А пожуда...
она те гура у зид,
тражи те језиком,
помрачи разум и запали бедра.
Она не познаје време,
ни место,
ни стид.
Пожуда те не воли — она те жели.
А понекад, у ретком, светом трену —
обе се сретну у истој жени,
у истом загрљају.
И тад свет стане,
дах се пресеца,
а душа и тело се сједине
као у најчистијој молитви.
Из збирке Бисерница љубави (2025)
Нема коментара:
Постави коментар