БУЂЕЊЕ — Анђелко Заблаћански — Поезија

БУЂЕЊЕ



Будим је дахом
По сомотном врату

Пијаним уснама
По мирису крушки ранки

Будим је прстима
Као поветарац
У свили њене косе

Будим је тишином
У чежњи миловања

Будим је само
Да видим цветна поља
У очима јој сањивим

Будим је
Да ме осмехом мази

Да на усне ми шапне
Своју жудњу
И срећу што је будим.

Из збирке Сан напукле јаве (2009)

10 коментара:

  1. Ja bih spavala i danju i nocu....kada bi me neko tako budio...:))))

    ОдговориИзбриши
  2. Sve mi se čini da češ probutiti i romantika u meni...

    ОдговориИзбриши
  3. "Budim je Da mi se osmehom mazi"...... lepe reči ....ostaju u sećanju!

    ОдговориИзбриши
  4. Будим је тишином
    У чежњи миловања...ima li ljepseg budjenja??...ne...sigurno ne...

    ОдговориИзбриши
  5. Vau,koje divno,budjenje!Mmmmmmmm....ludica

    ОдговориИзбриши
  6. Koliko ljubavi, strasti, a neznosti......tako se budi voljena zena.....i zaista šapne da je srečna, što je tako budi..........

    ОдговориИзбриши
  7. Анониман16 мај, 2011

    Za mene, pre je broj jedan bio Crnjanski, ali sada, definitivno, Zablaćanski!

    ОдговориИзбриши