ТРЕН — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Птица на прозору

ТРЕН



Један тренутак довољан је некад
Да те обузме ненадана срећа,
А онда опет
Трен само донесе туге разне,
Док нада догорева као славска свећа,
И снови постану
Приче обичне и празне.

Понекад само
Тренутак један је доста
Да дохватиш небо
Или скочиш с моста.

Из збирке Птица на прозору (2007)


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

3 коментара:

  1. GoCa27. април 2009. 15:07

    interesanto...tj dosta realno...

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман27. април 2009. 21:02

    Знам шта си хтео да кажеш овом песмом.Да ли је неопходно познавати аутора да би се нека песма схватила?Кажу да-није.Нисам сигурна.Желим да ти пролеће донесе дах живота.Твој унутрашњи свет мора да обоји нашу свакодневницу.

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман27. април 2009. 23:12

    Svidja mi se ova pesma.Na malom prostoru stade celi zivot...

    ОдговориИзбриши

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.