ТРЕН - Поезија Анђелка Заблаћанског

ТРЕН



Један тренутак довољан је некад
Да те обузме ненадана срећа,
А онда опет
Трен само донесе туге разне,
Док нада догорева као славска свећа,
И снови постану
Приче обичне и празне.

Понекад само
Тренутак један је доста
Да дохватиш небо
Или скочиш с моста.

3 коментара:

  1. Знам шта си хтео да кажеш овом песмом.Да ли је неопходно познавати аутора да би се нека песма схватила?Кажу да-није.Нисам сигурна.Желим да ти пролеће донесе дах живота.Твој унутрашњи свет мора да обоји нашу свакодневницу.

    ОдговориИзбриши
  2. Svidja mi se ova pesma.Na malom prostoru stade celi zivot...

    ОдговориИзбриши