О ЗБИРЦИ ИГРА СЕНКИ - Поезија Анђелка Заблаћанског

О ЗБИРЦИ ИГРА СЕНКИ



Томислав Маринковић – О књизи Игра сенки, Анђелка Заблаћанског

 

Књига у рукопису, Игра сенки, Анђелка Заблаћанског, је књига о души. Спољашност, односно свет се у његовој поезији очитује само као збир противуречности, као игра сенки на зиду које распаљују и буде машту, али и подгревају страх.


То своје певање у души Заблаћански започиње песмом Писање и питањем које одзвања све ро последње песме у рукопису: Како да будем песник и човек… Овај стих, поред тога што за Заблаћанског представља нешто посебно и лично, потврђује да песници, ма где и у ком времену стварали, постављају слична питања, осећајући врло често исту немоћ пред белином папира и пред непрегледним океаном душе. У роману Година смрти Рикарда Реиша, Жозе Сарамаго, кроз уста свог јунака вели нешто слично: Никада нисам успео да одгонетнем да ли се песник претвара да је човек, или се човек претвара да је песник.


Томислав Маринковић, писац рецензије

Ипак, песник Заблаћански до искрености и истинитости осећања стиже само кроз своју поезију, све друго је за њега лажна и искривљена, нестварна слика, хладан и беживотни одраз у огледалу. На тој танкој и затегнутој жици, која почесто зазвучи одсуством смисла и тамним тоновима универзалне пустоши, аутор успева да испева неке од најнежнијих и најтананијих љубавних стихова који сежу до истинске запитаности: да ли постоји иста на свету дубље и снажније од људског осећања и људског срца?


Истина је, како бележи Заблаћански, горка као лист ораха, али, по каткад, лепотом зоре озари и самог песника. И тада се његова мисао окреће суштаственијим питањима и посезању за одговорима сопственог бића, које, спутано али упућено на бескрај, открива љубав унутар властитог сећања.


Тако песник стиже до можда кључног стиха у књизи да љубав није реч, већ прећутно нуђење доброте, да то најузвишеније људско осећање припада тајни и неизрецивом, више него разумљивом и типичном начину општења. Поред тога, суштина тог песниковог запажања налази се тачно тамо где се додирују човекове душа и религиозно мишљење, дакле у делотворности нуђења а не себичном поседовању љубави. Дакако, прећутног нуђења и давања, како од вртоглавице и љубавног заноса не би остао само немаштовити рекламни пано.


Анђелко Заблаћански се, књигом Игра сенки, препоручује читалачкој публици не само поетским умећем, већ пре свега искреним продорним гласом у мноштву недовољно примећених песника. Нека наслов песме којим се завршава његова књига буде наговештај његових будућих остварења.

 

Томислав Маринковић

(2004)

Нема коментара:

Постави коментар