То своје певање у души Заблаћански започиње песмом Писање и питањем које одзвања све ро последње песме у рукопису: Како да будем песник и човек… Овај стих, поред тога што за Заблаћанског представља нешто посебно и лично, потврђује да песници, ма где и у ком времену стварали, постављају слична питања, осећајући врло често исту немоћ пред белином папира и пред непрегледним океаном душе. У роману Година смрти Рикарда Реиша, Жозе Сарамаго, кроз уста свог јунака вели нешто слично: Никада нисам успео да одгонетнем да ли се песник претвара да је човек, или се човек претвара да је песник.

Истина је, како бележи Заблаћански, горка као лист ораха, али, по каткад, лепотом зоре озари и самог песника. И тада се његова мисао окреће суштаственијим питањима и посезању за одговорима сопственог бића, које, спутано али упућено на бескрај, открива љубав унутар властитог сећања.

Тако песник стиже до можда кључног стиха у књизи да љубав није реч, већ прећутно нуђење доброте, да то најузвишеније људско осећање припада тајни и неизрецивом, више него разумљивом и типичном начину општења. Поред тога, суштина тог песниковог запажања налази се тачно тамо где се додирују човекове душа и религиозно мишљење, дакле у делотворности нуђења а не себичном поседовању љубави. Дакако, прећутног нуђења и давања, како од вртоглавице и љубавног заноса не би остао само немаштовити рекламни пано.

Анђелко Заблаћански се, књигом Игра сенки, препоручује читалачкој публици не само поетским умећем, већ пре свега искреним продорним гласом у мноштву недовољно примећених песника. Нека наслов песме којим се завршава његова књига буде наговештај његових будућих остварења.

Томислав Маринковић