О ПРВИХ ШЕСТ ЗБИРКИ - Поезија Анђелка Заблаћанског

О ПРВИХ ШЕСТ ЗБИРКИ



Невена Милосављевић – О СУШТИНИ ДАЉИНЕ

(Осврт на поетско стваралаштво Анђелка Заблаћанскод до 2014. године у првих шест
збирки песама)
 

Ушавши у српску књижевност збирком песама Рам за слике из снова (1992), Анђелко Заблаћански одмах је показао у чему ће се разликовати од већине савременика. Његова поезија од првих стихова одише елементима фолклорног реализма. Али није то онај фолклорни реализам као код осталих песника oвог правца, чија је поезија била надахнута нашом лирском народном песмом, где је присутна простодушност, ведрина, идилични пејзажи, уздржност емоција са невиним наговештајима љубавне игре, као што је случај нпр. код Милорада Петровића. Ми у песмама Анђелка Заблаћанског видимо како се песник предаје чулима, некад врло ниским страстима, како храбро, каткад и до детаља описује наго женско тело, екстазу, обострану страст, тако да се тај трачак фолклорног реализма оштро сече са назнакама бунтовног експресионизма. У првој збирци је тема неких песама и идилична љубав у сеоском амбијенту, игранке, прела, ноћни састанци под месечином. Те песме су најчешће у служби евокације сећања на боље дане, када је село било пуно младих људи. За тим селом и за тим сликама мирисних воћњака, росних ливада, цике девојачке и момачке наш песник свим срцем жуди, зато тако грчевито то време описује као срећно време, са чежњом за старином, покушавајући своје стихове да преточи у калуп импресионистичке слике сеоске средине, али немиран дух и бунтовнички ум одвешће песника понекад на сасвим другу страну. Све то потврђује да је реч о заиста особеном песничком свету у коме можемо разазнати ону Настасијевићеву матерњу мелодију, онај дубински тон који од опорог направи меко. То је она мелодија која код Заблаћанског спаја модерно и традиционално, задржавајући из традиционалног отвореност стиха, а противећи се модерној херметичности израза. Звук изворног језика, мелодија народне песме, а опет огрнуто експресионистичким налетима, који оголе све што им се нађе на путу, и тело, и душу, тугу, самоћу, сећање. У првој збирци је та архаична поезија дошла до врхунца, а из песме у песму све је мање одолевала експресионистичком мишљу и натуралистичком опису.


У песми Пастирска игра, та чежња је осликана као на платну вештом руком сликара:


Више те нема
И као да ниси ни била
на ливади цике и фрула
Тек у дну ума
Детињство и песма
Једна чесма
И у твојој коси мирис старог друма.

Невена Милосављевић, аутор приказа

Ова збирка је сва у знаку жене, женске лепоте и уживања у њој, песник као да хедонистички ужива у женским чарима, откривању чулности, понекад са митолошким елементима музе и прстохватом ироније и животног исклизнућа. У наведеним стиховима песник се сећа мириса косе девојке, коса као симбол женске лепоте, некад неухватљиве сене, кроз све потоње збирке ће имати веома важно место у елегијама сећања. Поред опчињености женском лепотом и уживањем у њој, у овој збирци провејавају и тамни тонови безнађа, непрегледне даљине и заглушујуће тишине, који ће обележити поезију овог ствараоца. У песми Безнађе, безнађем је именован живот, као пролазна временска одредба, као теснац просторног оквира:


Живот је безнађе снова 
Кад прођу тренуци смеха 
Кад заувек оде љубав нова 
Укус блаженства и греха.

Слика живота у овој песми је као мешавина суза и смеха, том мешавином песник ће зачинити многе своје стихове, често називајући то осећање бестелесним лебдењем између сна и јаве. Несумњиво овај феномен међусна је потекао од Костићеве поезије, и сасвим је сигурно да поезија Лазе Костића просијава готово код сваког песника који је барем једном прочитао његове стихове. Анђелко Заблаћански се у песмама обраћа и домовини, мачванској земљи, често је жалећи као какву немоћну старицу; обраћа се и песнику, показујући страх од речи који га је затворио у тунелу без светлости. Са тешким осећањем разочараности људима, где трачак доброте само пројури кроз њихове вене и нестане. Незаборавни трен уживања са женом је апсолутно доминантан, а осећај греха песнику служи као феномен ослобођења сопствене личности. У таквом поступку, који је у његовој поезији тако чест долази до епифанијских продубљења, у којима се доводе одређени елементи традиције у значењску осмозу са елементима који просијавају модерним поступцима, прогонство човека у сопствену немоћ.


Могућности тумачења поезије једног песника су многобројне, али оно што већ на почетку вредновања животног дела овог ствараоца можемо са сигурношћу рећи је, да код Заблаћанског нема херметичности и некомплетности, а још ређе недоречености и неодређености. Стихови су му понекад пуни лирске занесености и лепршавости, што привлачи и опсењује читаоца. У поезији Анђелка Заблаћанског нису ретке песме у којима је обликован опис одређеног временског тренутка (ноћ, поноћ, сутон, јутро, свитање), а неки су описи чак и у наслов ушли. Тај временски тренутак је већином у чврстој вези са тренутним осећањима лирског субјекта.


Тишина пољима језди 
ноћ је 
у крошњама узрелих шљива 
у мирису сена 
ноћ је на небу без звезда. (Нема ноћ) 

Ови описи ноћи, са импресионистичким заносом су структурална доминанта поезије Заблаћанског. У овим стиховима ноћни пејзаж одражава чежњиво и помало занесено, радошћу испуњено песниково расположење. Али ће даље, из збирке у збирку, из песме у песму, ноћ често попримати негативну конотацију, биће симбол за песниково распеће у немоћи. Оно што је извесно у структури Заблаћансковог песничког света, јесте да је то свет саткан од непрегледне даљине која је претходница дисхармоничној стварности. У овој збирци та експресионистичка даљина је само у назнакама, као припрема за оно што ће у следећим збиркама даљина учинити у својој величанственој пуноти и заокружити песнички опус, који бисмо слободним именовањем назвали поетика даљине.


У песми Успомене, Анђелко Заблаћански најављује своје даљине које ће некад бити и егзистенцијална претња лирском субјекту, врло често праћена мучном самоћом, која је попут смрти за песника, али је и префигурација погледа у даљину:


Лавеж паса у мрклој ноћи 
и облак пун тмине; 
О Боже, да ли ћу икад поћи 
По зову из даљине?

Лавеж паса често у његовим песмама нарушава мир и сеоску тишину или немир и заглушујућу тишину. Већ у другој збирци Игра сенки, у песми Без наде, слутимо песникову самоћу, одакле почиње његова хроника собе, која је микрокосмос песниковог живота, и даљина која представља макрокосмос и коначну суштину егзистенције.


Прозор отворен 
у сну одлете птица 
из собе таме 

У сопственом одређењу субјекта битну улогу игра хоризонт времена. Јединственост егзистенције и смисла изражава се на фону пролазности и неумитности времена. Песник је притиснут слутњом да не постоји сутра (Илузије живота), копа по успоменама, и у блуду тражи доказ среће. И ова збирка има дозу еротског набоја, женских путених чари, али се јавља и нова чежња. Неколико песама посвећено је младој жени, из тих песама можемо закључити да је млађа од песника. У једној песми Вишак година песник нам открива ту разлику у годинама, где суптилно, а ипак очигледним поступком даје до знања да је у питању петнаест година млађа жена:


Убраћу петнаест каранфила 
румених као усне твоје 
прескочићу петнаест степеника… 

Пак, у другим песмама стиче се утисак да то није само једна жена и да постоји још млађа, чије године нису тако лако певљиве, као деценија и по, нити тако савладиве да их може песник олако изрећи. Поставља се питање, је ли та младост оно што ће коначно песнику донети мир, али убрзо сазнајемо одговор, да сем немира младост вољене не може ништа донети. Можда само још који часак лако горљиве страсти.


Оно што смо већ поменули да овог песника разликује од фолклорних реалиста јесте његов еротски набој са смелим описима љубавне игре. Тако у песми Еротика песник дословце описује љубавни доживљај, чак и са описом нагих делова тела са тако јасним метафорама:


Страх те је, а чезнеш 
да оседлаш пропетог пастува 
док трепериш у јари 
над бескрајем зрелости жита
 

Обраћање жени, пуноћа речи, често у песмама казује како га се жена у животу сећа, помиње њихове поновне сусрете, понекад оставља читаоца у недоумици, јесу ли ти поновни сусрети у сновима или се збивају на јави. Сва та еротична игра збива се у соби, која ће за песника у овим песмама представљати идеално место за сусрет жене и мушкарца, али ће у већини песама соба за њега бити тамница, оивичена зидовима који стварају слику тешких окова. (песме Жена, Игра сенки, Илузије живота, Недосањани снови, Изгубљене зоре)  Човеково судбинско рвање са животом песник изражава жељом да дође до суштине смисла. Од песме Суштина у збирци Игра сенки па до последње песме његове најновије збирке, суштина ће бити често упитана и откриваће нам се стваралачка заокупљеност емпиријским светом.


…тражећи суштину 
у вечности трена 
а не у трену вечности…
 

Овај стих отвара могућности да сагледамо песниково драматично искуство сусрета са неправедним животом. Збирка Птица на прозору (2007) је управо све оно што је наговешатавано у претходне две збирке. Песник је одељен од света прозором, зидом, тамом, тишином. Често је укрштање временских перспектива, које нам предочава песниково свесно ограничавање стварности. Заблаћански тада постаје песник тамних слутњи. Повод за своје невоље песник сада тражи у себи. Импресионистички приказ временског тренутка је троструко наглашенији. Песник уводи два нова временска тренутка, то су поноћ и сутон, који ће често бити метафора за песников немир, безнађе и немоћ. (песме Бол, Бездно, Живот, Немоћ, Ноћ с песником, Пењање доле, Путник, Пут….) Већ од прве песме Сећања, ми видимо искривљене слике даљином, заборављени сан, призивање сна има особену композициону и смисаону улогу, он позива сан да би га минула сећања са надом да ће у сну та сећања бити отелотворена. Из песме у песму даљина провејава својом сабласном назнаком, она песнику мути видик, трепери као фатаморгана, песник слуђен моли јутро да сване. Бол описује као комадиће стакла чаше коју пијанац разбије о под, а себе назива житом без класа, славујем без гласа, тугом дубоком… (Безимени)  Песник погођен својим удесом тражи утеху у песмама, а ствара се утисак да му писање само отежава, јер захтева евоцирање лепих сећања, која иако су лепа стварају жудњу која песника боли до сржи. У неким тренуцима песник метафорички призива своју смрт, као олакшање постојећих мука, али зна да је немогућа и мири се са својом немоћи. (Немоћ)  Самоћа је потпуно окупирала стихове, избија из сваког слова и речи, ствара нам услове да замислимо страхоту поноћне самоће. Понекад само за трен блесну нити радости, као у песми Летња чежња, где се песник враћа кроз сећање на село кад је било живље, тако што обрнутим поступком говори о тренутној ситуацији. Где је тишина обавила сокаке, где пси друкчије лају, где нема коња, нико више не пече кукурузе, нема више шева да певају, жаба је све мање.  А онда Заблаћански екстатички упита:


Где нестаде песма, девојачко прело, 
Док се лето крадом примиче јесени? 
Ој Србијо давна – ти село весело 
Чујеш како чежња јауче у мени?
 

У песнику јауче чежња. Његови описи пејзажа понекад сличе Веселиновићевим описима сеоских пејзажа и сељачке муке, али и радости, понајвише реткости уживања човека са села. Песник са једне стране воли село и живот у њему, али то није оно село којег се он најрадије сећа. Сада се звуци села најчешће ноћу обрушавају на његово биће свом силином. Читајући стихове Анђелка Заблаћанског можемо закључити како се песник најчешће ослања на чуло слуха. Оно му је некада једина спона са спољним светом, једина радост, али врло често усуд и проклество заглушујуће тишине.  И у овој збирци мотив жене и њене љубави је присутан, али сада сасвим јасно обитава у песниковом сећању, где сенке успомена представља као проклетство, јер је траћио свој живот: И што сам свој живот као јечам млео. Жудња је нит која се провлачи кроз сваку песму, некад страсна, на ивици издржљивости, некад мучна, од које би песник да побегне у сан. При опису жене и сновиђења у којима се тако ретко појављује као отелотворење расута или замршена коса, коса је готово увек оквир за лице жене које нам песник никада не открива. Недра су увек песникова лука, уточиште, чежња, као да песник свим својим бићем чезне за недрима. Недра су централни мотив сваког описа жене код Заблаћанског и врло често он налази смирај и утеху баш на њима. У овој збирци и тишина добија нову димензију, претвара се у ћутање. Ћутање песника, ћутање жене, ћутање живота, ћутања утехе.  Оно што је новина још је и увођење нових песничких поступака којима описује своје тренутно емотивно и психичко стање (бездно, несан, бездан, тмина). Следећи асоцијативну помисао песнички субјект је увек ту просторну одредницу уклапао у свој емотивни склоп. Са изменом тих емотивних стања из дана у дан, мењао се и поетски опис песника.


Збирка Сан напукле јаве сва је у знаку несанице, у поразу, свршетку сна и жељеном спасењу. Песник сада разапиње самоћу, уводи у свој песнички израз временску одредницу сутон, која се може дефинисати као чврсто одвојена са симболичком функцијом. Понекад сутон одводи несаницу, а понекад сан у коме се срећа отелотворила свом пунотом. Сутон има некада позитивну, а некада негативну улогу. У песми Магновење има негативну: Искидано у мени дозивањем / у магли сутона живота (Магновење)  У другој песми сутон има неодређену конотацију, као да је префигурација нежељеног спасења. Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш (Сутон)  Са сутоном уводи још један временски елемент, а то је месец мај, где из анализе песама можемо схватити да је мај код песника имао веома велики значај и да увек са усхићењем, сетом или дубоком тугом помиње овај месец. Песник у песмама призива даљину, некад је смешта у поглед, веома често видимо у тој соби од несна или кошмарних снова празан папир спреман за стихове. Соба је готово увек тамна, само понекад месец провири иза крошње дрвета. Некада је то дуд, крушка, бреза, јасика, трешња, топола. Па имамо утисак да песник заправо баца поглед даље од непосредне близине прозору, као да слути како које дрво изгледа обасјано месечином. Јавља се и блудни сан или жудња за женом, где јутро боли, јер сан је био исувише леп или замисао исувише жива. Стихови су саткани од даљина, далеке су очи, усне, груди, осмех, срећа, све је далеко… Само је тишина близу, њен бат песника стеже као омча:  


У очају тишине 
На капке самоће 
У сну без суштине

Песник у овим стиховима као да обједињује своје поетске исказе да би нам описао што живље своју несрећу, свој бол, уморну чежњу, свој смирај живота.


Збирком Раскршћа несанице песник као да наставља мисао са увођењем нових песничких мотива. Збирка почиње песмом Спознаја у којој песник наставља своју запитаност за суштином, где нам говори да Живот љубави украде најдубљу суштину. Читајући ову збирку имамо осећај да се даљина уселила у очи песнику, као да имамо ефекат огледала. Песник гледа у даљину као у своје очи, а у њима види обрисе свих оних који нису крај њега. Даљина му је све ближа, а опет неухватљива.


Даљина у оку/ жена у мислима (Чекалица) 
Даљина у погледу (Клонуће) 
Како даљину, како сутоне (Без тебе) 

Песнику поноћ бије у недрима, осакаћен је даљинама, жели жену тишином, боли га песма. На тренутак у збирци песник нас подсећа на историјске личности. Некако изненада, потпуно неповезано са структуром других песама, ове песме штрче, једна је посвећена Карађорђу, друга кнезу Лазару. Он у овим песмама показује бунт против рушења историјске свести, лажног патриотизма, Србију чак назива удовицом која се дала укопнику. Позива Лазара, који се буди у телу без главе, и божуре који представљају просуту крв за домовину. А онда се песник  поново враћа својим сутонима, поноћним бдењима, где је јава уснула, а ћутање некад је и со за ране. Песник истражује и дубину боли, којој је љубав једино спознала суштину: Да љубав једино зна бола суштину. Зидове боји бојама пролазности, у тами напипава траг немиру, губи смернице току живота и разастире хаљину од снова.


Збирка Пијано праскозорје је као револуција у доносу на остале збирке које је до тада објавио Анђелко Заблаћански. У њу уводи многе новине, од којих су бунт и иронија најдоминантније. Збирка се састоји од три дела: Човек жени, Иронија поезије, Над животом. У првом делу збирке жена је централна фигура. Њено лице, чедна страст, поверење, усне, додири и екстаза. Помиње смерну жену у којој види пожуду других и коју жели да сачува само за себе. Позива је да раскрили сву тишину у њему и скине – ћутње вео. Жени је често на усни нешто скривено, некад капи росе, некад смелост, некад реч, некад тајна, некад трешње, некад врисак… Угао усне је за песника један засебни фрагмент целовитог бића, шкриња из које се назиру бисери, који маме да је отвори.  У песми Човек жени говори да човек жени треба да зеницама покаже исток, да јој буде стамена ветрењача. Човек је приказан као ослонац жени, као њен заштитник.


У другом делу Иронија поезије песников бунт је усмерен колико против песника без талента, толико и против смејача и ругача који се успротиве новом схватању поезије. Присутан је иронијско - пародијски дискурс. Песник извргава руглу тренутно стање у књижевности, присутност кловнова, немогућност промене ситуације. У поступку изругавања иронија је уведена у опис као стилско средство, као и описом менталних склоности и карактерних особина својих савременика, где преовлађују иронија и гротескни хумор. Песма Иронија поезије, по којој је овај централни део збирке назван и сама је подељена на три дела. У првом делу песник се пита - Ко је песник у данашње време? Критикује лажне похвале, оданост клановима, незаслужено дељење награда. Побројава награде које су назване по именима славних стваралаца, као да жели да још више умањи њихову заслугу за те награде. На крају говори да је поезија умрла давно и да је поезија постала проза. Да о љубави више нико не жели да пева и да се модерни песници поводе опису анималних особина, које су по негдашњем бонтону биле задржане само за појединца, а сада су јавна ствар.


Трећи део збирке Над животом је завршна реч читавом песничком опусу. Почиње песмом Бекство где се песник пита: Побећи од света, побећи од себе… Побећи људима, побећи животу… Побећи празнини, у себи и свему.  Песник стоји сам пред собом, сутон му је узео срце, а у тренуцима сопствене немоћи то исто срце дрхти.


Осврнемо ли се на читав опус песников, морамо поменути аутореференцирање, то понављање лексема и синтагми (даљина, тишина). Кружење мотива је као мотивациона подлога за стање које траје. Стање самоће и немоћи. Мотив међе између светова би био прозор који је међа између собе и даљине. Соба је синоним за тугу и сећања. А даљина нам увек измиче разумевању. Још при првом помену и запитаношћу о суштини, песник као да нам некад даје одговор, а опет ми остајемо у недоумици - је ли то био одговор или реторичко питање? Да ли је суштина у свему ономе што је у даљини, то само песник зна, а ми само слутимо. Поезија Анђелка Заблаћанског и његово схватање света су одређени скуп малих суштина, које су само фрагмент једне целовите суштине, за чијим смислом је песник још увек у потрази, а која ће нам изнедрити још врсне поезије овог песника, који је са сигурношћу себи раскрчио пут за још многа тумачења и вредновања.

 

Невена Милосављевић,

професор српске књижевности и језика

Нема коментара:

Постави коментар