МАШИНОВОЂА — Анђелко Заблаћански — Поезија

МАШИНОВОЂА



Освануло је магловито и облачно јутро последњег дана двадесетог века. Тежак и лепљив ваздух притискао је Црнограсију, малу балканску земљу, којој је историја одредила тежак и мукотрпан пут. Црнограсијани, одважан и поносан народ, који се одувек надао некој бољој будућности, жељно је ишчекивао овај дан и за њега се дуго припремао. Паковали су своје кофере предано и са разним жељама и амбицијама. Једни су у кофере сместили разне успомене, јер за свога живота у Црнограсији једино њих и стекоше. Други, који не остварише ни једну од својих многобројних идеја, спаковаше само те идеје у своје офуцане кофере. Нека им се нађу, размишљали су гласно, а шта друго и да понесу. Трећи, којих беше најмање, своје кофере од крокодилске коже напунише до врха свежњевима зелених, правоугаоних папирића. Тако спаковани и дотерани сви кренуше ка Централној жељезничкој станици.

Негде око поднева, на станици је било као у мравињаку. Сви Црнограсијани су били ту, и свима је у глави била само једна мисао: када ће воз стићи. Комешали су се и псовали једни друге, курве и певачице, просјаци и професори, песници и лудаци, глумци и пијанци, интелектуалци и слепци... Некако по страни, стајали су друг Радиша Заџабић, грађанин Штедиша Одустић и господин Бандиша Рекетић.

Изненада, нестаде магле и тад се јасно виде да су облаци црни и тешки. Сви погледаше ка облацима плашећи се непогоде и нико не примети улазак воза у станицу. Заглушујући писак врати им погледе на пругу, и прво што опазише би плавичасти дим из локомотиве. Зар парњачом у будућност?! – повикаше идеалисти, али они као и остали појурише према возу. Настаде комешање, али пре него што је ико закорачио у воз, зачу се оштар глас Машиновође:

− Грађани моји мили, буди те достојанствени! У возу има места за све вас, али да ми не бисте правили збрку и нереде, предлажем да изаберете једног, да тако кажем, редара. Да, баш редара. Он ће лепо и достојанствено да вас смести у вагоне, а моја помоћница, односно жена која ложи ватру и ја, сигурно ћемо вас одвести до циља. А сад на посао, и живели ви мени.

Народ се беспоговорно сложи, а неко предложи да се редар бира демократски и јавно између три кандидата: друга Радише, грађанина Штедише и господина Бандише. Кандиндати климањем главом прихватише кандидатуре, али један од просјака завапи:

− Хоћемо предизборна обећања!

Кандидати се сложише, и први се јави да изнесе своје аргументе друг Радиша Заџабић:

− Пут је дуг и неизвестан, чак досадан и дангубан, а у дангуби човек се разјари и може неко зло да учини. Да бисмо то избегли ја предлажем, јер како стари Енгелс рече, рад је створио човека, да ми током пута радимо, и само радимо.

− Јебо те Енгелс – повика неко из масе – а шта у овом возу има и може да се ради? Да штрикамо ћерамиде.

− Ето – збуњен је Радиша – можемо подмазивати шине да мање шкрипе док Машиновођа кочи.

− Не ваља – загрме светина. – Дај другог!

Штедиша Одустић стидњиво се попе на праг од вагона и поче да говори док му је поглед лутао у даљину:

− Као што рече мој претходник, путујемо у непознато – и ко зна шта нас тамо чека. Стога, предлажем велику штедњу, јер како пословица каже – у штедише свега више.

− А шта ми да штедимо, и где да штедимо – опет ће неко из народа.

− У последњем вагону направимо неку врсту банке, и ту штедимо све што имамо.

− Али шта, питам те – продера се један брадати професор.

− Ето, можемо штедети храну, цигарете, ваздух, идеје, успомене. Има тога пуно само кад се жели – муца Штедиша.

− Не ваља, јер може неки паметњаковић да нам откачи вагон и да ми останемо без ичега, а он узме све – рече један погурени старина.

− Дај трећег – урла народ.

Господин Бандиша Рекетић врло смирено стаде на место пређашњег говорника, и помало кицошки дланом зализа већ сасвим зализану бујну црну косу. Погледом пређе преко светине, тако да се сваком чинило да господин Бандиша баш њега гледа право у очи. Сви занемеше. Најзад, Бандиша својим храпавим гласом прекиде непријатну тишину:

− Народе, не знам шта бих вам рекао. Речи су непотребне – раскопчава сако и десну руку завлачи под леву мишку – ево, ја ћу вам свој најјачи аргумен показати. Хоћете ли?

− Нема потребе – снисходљиво ће народ. Ти си права особа за редара. Живео редар! Живео господин Бандиша – клицао је народ у страху од његовог аргумента.

Пред сами сумрак сви се дисциплиновано сместише свако у свој вагон и воз коначно крену. Жена задужена за ложење наложи такву ватру да је стара парњача једва подносила толику температуру. Машиновођа је седео на свом месту ништа не говорећи. Редар је ишао од вагона до вагона вршећи своју дужност. Задржавао се тек у неким вагонима да одигра понеку партију тениса са невидљивим рекетом. Увек је побеђивао. У возу је владао савршени мир. Тек у појединим вагонима водила се тиха расправа о томе да ли ћемо стићи на одредиште.

Пола сата иза поноћи воз се зауставио. Стигло се до места рачвања пруге лево и десно. Машиновођа се даде у дилему, куд ли је боље – лево или десно. Право више не може. И док се он чешкао и пренемагао, његова помоћница искочи из локомотиве и отрча до скретнице. Пошто је била леворука, она скретницу пребаци на леви колосек, и даде знак Машиновођи да крене. Он без речи тако и учини, а она вешто ускочи и наложи још јачи пламен.

Стара парњача је стењала вукући вагоне застрашујућом брзином по левом колосеку. Изненада, на опште запрепашћење, воз уђе у дуг и неосветљен тунел. Сви занемеше. Чак и Машиновођа.

На изласку из тунела вијорио се огроман транспарент:

Добро дошли у деветнаести век.

(1991)

Нема коментара:

Постави коментар