МАЈЧИНО СРЦЕ

Младић тешко страда. Налази се на ивици живота и смрти. Ни доктори не знају којем свету је ближи, земаљском или небеском. Његова мајка их моли да је пусте да га види. Свесна је, ако данас не уђе у његову собу, никад више неће видети вране очи свог јединца. Моли, цвили као у кљуси ухваћена вучица, али је не пуштају. Главни лекар, гутајући кнедлу, вештачки дрско јој каже:

− Плакаћеш. Не могу. Твоје сузе ће га узнемирити. И овако му је температура на ивици коју може поднети.

Она му љуби руке, моли, јеца:

− Пустите ме да га мајка само још једном помилује по коси. Да видим очи мајчине.

− Ето. Плачеш већ сад. Не могу. Разумем  те, али разуми и ти мене.

− Нећу плакати – брише сузе, престаје да јеца. – Нећу плакати. Ево, видите. Не плачем. Ако треба и осмехнућу се. Смешићу се, обећавам.

Доктор је гледа неколико тренутака. Гледа њене очи, а види поглед своје мајке.

− Добро. Уведите је – обраћа се медицинским сестрама.

Несрећена жена улази, гледа свог сина, његово скрхано тело, његове ужарене а напола угашене очи. Држи га за руку и осмехује се. Смеши се тако убедљиво да њен син, потпуно свестан стања у коме се налази, помисли:

− Боже,  моја мајка је скроз полудела.

А она га љуби с осмехом који не скида са лица. Прича му како су га девојке поздравиле.

− Имаш их много, мангупе мамин – стеже му клонулу руку и даље се осмехујући.

Кажу јој да је време да изађе. Излази, маше са смешком свом сину, а чим за њом затворе врата скљока се од бола насерд ходника.

Младић се чуди, зна да је тешко повређен. А можда и није, помисли, чим му се мајка тако радосно осмехује.

− Да. Није она луда. Како ми је само пало на памет да умирем. Не би се она онако смејала. О, Боже! Жив сам. Живећу – шапутао је с осмехом младић.

Мајку скхрану од бола једва су повратили у живот. Два дана касније лекар јој је рекао:

− Бог се смиловао. Ми смо били немоћни, али твој син ће преживети. Са овом повредом преживи један од хиљаду. Твој осмех, твоје срце... О, Боже – настави доктор да говори сам са собом  одлазећи низ дугачак болнички ходник.

Она га прати погледом, тргне се, и заплаче уз незаустављиви осмех који јој је кидао мајчинско срце. Кидао својом снагом, својом блиставошћу мајчинског срца. Радошћу.