Младић
тешко страда. Налази се на ивици живота и смрти. Ни доктори не знају којем
свету је ближи, земаљском или небеском. Његова мајка их моли да је пусте да га
види. Свесна је, ако данас не уђе у његову собу, никад више неће видети вране
очи свог јединца. Моли, цвили као у кљуси ухваћена вучица, али је не пуштају.
Главни лекар, гутајући кнедлу, вештачки дрско јој каже:
−
Плакаћеш. Не могу. Твоје сузе ће га узнемирити. И овако му је температура на
ивици коју може поднети.
Она
му љуби руке, моли, јеца:
−
Пустите ме да га мајка само још једном помилује по коси. Да видим очи мајчине.
−
Ето. Плачеш већ сад. Не могу. Разумем
те, али разуми и ти мене.
−
Нећу плакати – брише сузе, престаје да јеца. – Нећу плакати. Ево, видите. Не
плачем. Ако треба и осмехнућу се. Смешићу се, обећавам.
Доктор
је гледа неколико тренутака. Гледа њене очи, а види поглед своје мајке.
−
Добро. Уведите је – обраћа се медицинским сестрама.
Несрећена
жена улази, гледа свог сина, његово скрхано тело, његове ужарене а напола
угашене очи. Држи га за руку и осмехује се. Смеши се тако убедљиво да њен син,
потпуно свестан стања у коме се налази, помисли:
−
Боже, моја мајка је скроз полудела.
А
она га љуби с осмехом који не скида са лица. Прича му како су га девојке
поздравиле.
−
Имаш их много, мангупе мамин – стеже му клонулу руку и даље се осмехујући.
Кажу
јој да је време да изађе. Излази, маше са смешком свом сину, а чим за њом
затворе врата скљока се од бола насерд ходника.
Младић
се чуди, зна да је тешко повређен. А можда и није, помисли, чим му се мајка
тако радосно осмехује.
−
Да. Није она луда. Како ми је само пало на памет да умирем. Не би се она онако
смејала. О, Боже! Жив сам. Живећу – шапутао је с осмехом младић.
Мајку
скхрану од бола једва су повратили у живот. Два дана касније лекар јој је
рекао:
−
Бог се смиловао. Ми смо били немоћни, али твој син ће преживети. Са овом повредом
преживи један од хиљаду. Твој осмех, твоје срце... О, Боже – настави доктор да
говори сам са собом одлазећи низ дугачак
болнички ходник.
Она
га прати погледом, тргне се, и заплаче уз незаустављиви осмех који јој је кидао
мајчинско срце. Кидао својом снагом, својом блиставошћу мајчинског срца.
Радошћу.
Нема коментара:
Постави коментар