ВЕШАЛА — Анђелко Заблаћански — Поезија

ВЕШАЛА



(По мотивима приче коју је писац чуо у свом детињству)

Некада давно, после дугогодишње потере за њим, жандармерија ухапси великог преваранта и лопова. Пошто је учинио много кривичних дела крађе и пљачки народа и државних добара на суђењу му је донешена, у то време најтежа могућа пресуда, јавно вешање на тргу његове родне варошице. Огрубео и огуглао на све, па и на сопствени живот пресуду је прихватио веома хладно-крвно. Без жеље да се жали. Без страха од конопца око врата чекао је дан извршења казне.

Недуго затим, власти су објавиле да ће се вешање спровести у дело последњег понедељка у том месецу. И дође и тај дан. Народ се окупио да види свог суграђанина којег нису виђали од његове петнаесте године, али су често о њему слушали разно−разне приче за које нико више није знао шта је у њима истина а шта машта приповедача. Те приче су допирале и до његове мајке, убоге старице која је једва преживљавала у свом сиромаштву. Син је за протеклих двадесет година ниједанпут није посетио. А могао је, јер је би вешт да пред потером заметне трагове, Међу светином, која се тог јутра окупила око губилишта, стајала је и она – бледа као воштаница.

У неко доба џелат изведе злочинца, народ се као по некој команди утиша и само се могло чути тихо јецање његове мајке. Лопов погледа по светини својим празним погледом и кад угледа мајку упита џелата:

− Имам ли право на последњу жељу?

− Наравно – рекоше судије које су такође присуствовале извршењу смртне казне. – Само у границама које се не косе са законом.

− Не знам шта је закон ни шта је против, али желим да последњи пут загрлим своју мајку. Ту је. Видим је.

Помогоше старици да се попне на губилиште, дрхтавим кораком му приђе и кроз јецај рече:

− Сине мој!

Лопов је загрли, али на запрепашћење свих присутних поче да је дави, да је све јаче стеже око гуше. Она исколачила очи, стражари скочише на њега и једва избавише старицу из његових јаких шака.

− Шта ти је? – дрекну судија. – Ми те пустили да је последњи пут загрлиш, да она сирота тебе пољуби после толико година, а ти давиш ону која те је родила и одгајала.

− Зато што ме је и како ме ја гајила, зато и хоћу да је удавим. За сва моја недела она је крива. Само она и нико други – урлао је лопов.

− Она крива а ниси је видео ни питао за њу двадесет година! – продера се неко из народа.

− Јесте! Кад сам имао шест година и из комшилука донео два јајета која сам украо, она ми није рекла да то не смем, већ ми их је спремила да ручам. Следећи дан сам донео пиле, она га је без речи заклала и скувала супу, а пиле испекла. Јели смо обоје. И тако сваког наредног дана. Да ме је ишибала прутићем још за она два јајета, данас ми ова омча не би висила над главом.

Нема коментара:

Постави коментар