Милован Прокић — О РАМУ ЗА СЛИКЕ ИЗ СНОВА

Милован Прокић – О РАМУ ЗА СЛИКЕ ИЗ СНОВА

(Рецензија за прву збирку песама Рам за слике из снова, Анђелка Заблаћанског)

 

Први утисак и општи закључак који сам стекао читајући песме Анђелка Заблаћанског јесте да је то истински вредна и чиста поезија. Њена чистота произилази из искрености и лепоте језика. Тематика ове поезије није преширока и везана за пишчев живот и судбину. Најчешће теме су: жеља за животом и то обичним – свакодневним, самоћа, сета и носталгија за прошлошћу која је неповратна, љубав према жени.

Међутим, све његове песме, било ком тематском опусу припадају имају заједничку црту из које зрачи пишчева душа. Та душа је права мачванска – богата као и родна Мачва, али исто тако топла као благи поветарац који у мајским вечерима милује глушачке сокаке. У свим песмама осећа се дубока туга за срећним раним детињством, као и срџба на судбину која је прекинула континуитет срећног живљења. Та туга за прошлошћу и дивним детињством исказана је у песми Успомене:

 

Детињство под кровом од слика –

Ноћас су моје очи;

Ноћас бол је тек део мог стиха,

Док корак уназад крочи.

 

А лавеж паса тутњи кроз мене;

Сетно тумарам за њим

Тражећи неке већ мртве сене –

Док неприметно зрим.

Анђелков стих је пријатно музикалан и мелодичан, док је његов језик, иако непребогат, зачуђујуће вешто песнички употребљен.

Могло би се рећи да Анђелко Заблаћански највише подсећа и личи на недовршеног и несрећног Владислава Петковића Диса.

(1992)

Милован Прокић, аутор рецензије