рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.
Тамна је ноћ, само меци звижде преко степе, Само ветар фијуче у жице у звезда трену У овом мраку, знам, драга, твоје очи стрепе И бриш...
Дај ми само један уздах Мирис пролећа из недара ти голих Пусти Да усном такнем латице Модре – чежњиве Узми тај грешни додир сна И зн...
Који ме то глас гони Да снове у јави тражим Која ме звезда води Кад јаву сновима бришем А знам Да све је тек игра речи Речи без п...
Уморне ми усне И чело узорано годинама: Пошкропи својом росом, Помилуј дахом јутра И мирисом пути, С врхова најслађих дуња У топлим недрима...
Анджелко Заблачански Лишь когда намочит роз бутоны Тёплый дождь касаньем капель колких, На губах твоих в покое томном Спят мои предчувс...