КО КОГА НАГРАЂУЈЕ - Поезија Анђелка Заблаћанског

КО КОГА НАГРАЂУЈЕ



(Осврт)

Можда се неком учини све злобно и сујетно. Можда, али не сме се ћутати на оно што је, барем некоме, лоше. Деградација и човека и поезије, промовисање и награђивање онога што то није. Не треба бити превише учен, јер напослетку не постоји песничка академија, да би се видело шта јесте, а шта није добра песма. Наравно, не може то процењивати неко ко није прочитао ниједну песму у животу. Неко ко није чуо за Пушкина или Мајаковског, Верлена или Бодлера, Гетеа или Шилера, Дучића или Црњанског... Јер да бисмо знали шта не ваља морамо прво знати шта је добро. И можда је то кључ онога што се у поезији сада дешава. Данашњи песници би по сваку цену да се одрекну свега пређашњег. Подразумева се да се не може стати у развоју, али се не може одрећи ни зачетака поезије. Данас је технологија на високом нивоу, али још се једним од највећих изума човечанства сматра точак. И да ли је са новим открићима престала употреба точка? Није! Додавано му је ово или оно, али његова основа је и данас иста. Кружни облик и осовину задржао је и најсавременији точак. А поезији би да узму њену бит – поетику и мелодику, њену смисленост – слике и метафору, њену сврху – мисаоност и поруку... Песме су данас причице, често небулозне, поређане у редове које стихом зову. 

Али да се вратимо на почетак. У реду, нека пише ко како уме или не уме, али опасно је почело да боде очи то што се награђују баш они који не уме-ју. Награде добија поезија тривијалности без пору-ке, без слике која читаоца може навести да се загледа у себе или око себе. Награде са именима великих српских песника добијају, усудићемо се да кажемо, пискарала и стихоклепци. У једном тренутку помисли човек да можда и греши, јер сви ћуте, све новине трче да интервјуишу славодобитнике, а онда се нађе на појединим порталима слично размишљање неких признатих критичара у освртима на добитника јед-не од престижних награда. Добро је, кад нисмо са-ми.

Но, да ли вреди дићи глас ако је председник жирија човек који додељује награду песнику чији је он издавач, ако се награђују књиге које нису ни послате на конкурс (један од добитника је то открио)? Вреди ли више писати поезију? Вреди, јер поезију не пишемо – она се рађа из нас. Вреди, јер време је најбољи судија, и како велики Његош рече: „Благо оном ко довијека живи – имао се рашта и родити“. Награђиване небулозе, чијим ствараоцима је битан само новац који доноси награда, сигурни смо, биће заборављене. Поезија, као и точак, опстаће заувек. И увек ће се наћи искрени љубитељи поезије који ће и награду доделити истински вредним песмама. 

(2012)

Нема коментара:

Постави коментар