Рецензија

(Дајана Лазаревић – Белина сна, песме, Алма, Београд, 2020)

У ширим књижевним круговима Дајана Лазаревић слови за врсног слависту и преводиоца с руског и белоруског језика, а такође ништа мање успешно и с енглеског на српски језик. Занимљиво је и нетипично да истовремено српску књижевност преводи и на сва три горе поменута језика. Међу њеним преводима је најзаступљенија поезија и ту долазимо до неписаног, мада може се рећи, прецизног правила да поезију најбоље преводе песници. Дакле, долазимо до мање познате чињенице да је Дајана Лазаревић песникиња. Добра песникиња, која не трчи за модерним нити новим. Њена поезија је сва традиционална, писана у десетерцу и катрену од којих врло ретко одступи. И то јој нимало не смета да пише песме које се задржавају у ушима, погледу, па преко њих у души читалаца.

Збирка песама Белина сна је састављена од два, по броју песама неједнака циклуса: Песме учитељу, што стоји и у поднаслову збирке, и Белина сна по којем је насловљена ова књига песама Дајане Лазаревић. У тој подели је основна замерка, у бројчаној неуједначености, али кад се песме ишчитају јасно се види да по мотиву свака је тамо где припада. Можда је млада и маштовита песникиња могла од Белине сна могла сањати и снове с друкчијим називом, али није и тај део ћемо оставити читаоцима да сами праве неке своје циклусе снова. Приметно је и похвално да оба циклуса песама имају своје уводе, мали путоказ који нам песникиња оставља да бисмо лакше прошли кроз ову, по обиму, невелику збирку.

Песме учитељу су дубоко личне, али никако само песникињине, јер свако од нас је имао барем једну особу у животу од које смо много научили о свему, од позива којим се бавимо, преко разних друштвених, социолошких или филозофских питања, па у крајњем случају и животних сазнања. Дајана Лазаревић стиховима показује како је нит која веже, с једне стране мудрост, а с друге младост жељну сазнања о свему, танана и непокидна. Танана, јер само такве две душе могу се дотаћи чистотом ума и осећања без иједне лоше и крајње намере, а непокидна, јака као бродска ужад да се лађа никад не откине од лучког мола, учитеља чак и кад некад се, што је животна неминовност, раздвоје, да при сваком новом сусрету буду оно што су били – учитељ и ученик.

У свету мрачном, по блату и кроз дим,
Ваш ми је лик, Учитељу, светао,
Да би, једног дана, када се вратим,
Благослов ми дао, а не испљувао

(Учитељу мој)

И други циклус почиње, како рекосмо Дајаниним путоказом за читаоце (Тако је и мене зачарала једна боја пре, већ могу да кажем, много година. Сада је врло тешко рећи, да ли ја припадам белини или белина мени). Та белина провејава кроз скоро све песме, било да је реч о неком недосањаном сну који се претвара у беличасто свитање, или о њеној љубави према једној земљи која у свом имену носи белину, (Бела земљо под крилима белим!/Усадише ми љубав према Теби), симбол чистоте и невиности (Јер Ти си моја Русија Бела,/Поносна, чиста и херојска!). Белом бојом Дајана Лазаревић у стиху боји скоро сва расположења и запажања, па тако у песми Белина сна своја, чини се, тмурна расположења претвара у жељу за белином свега око себе, чак и маглу која симболизује сивилом неке изгубљене путеве она забели (Нешто ме привлачи снегу, киши,/Уској, залеђеној реци до дна./Нешто ме привлачи густој магли –/Душу ми опија белина сна). Читајући Дајанине стихове учини нам се, а можда и јесте тако, да се сви животом закрчени путеви могу отворити белином. У њеним песмама белина (чедност и чистота) су носиоци победе живота над животом, што се најбоље осликава у песми Плес у магли:

Ако се нађеш на реци некад,
Препуној магле јутра јесењег,
Од капљица ситних видећеш склад:
Плави младожења жури на брег.

На крају, треба рећи да је Дајана Лазаревић без обзира на своје године песнички сасвим зрела. Много је вредних песама које у овој краткој рецензији смо неправедно заобишли (Магловити пут, Погажено обећање, Причајте ми о љубави…), али ако бисмо свакој посветили део овог текста, превазишли бисмо оквире пристојности, јер књига Белина сна је пре свега збирка изванредних песама које код читалаца морају бити у првом плану. Требало би, јер вреде и зато их свесрдно предлажемо читаоцима и српској књижевној критици.

Анђелко Заблаћански