Тодор Бјелкић — О ЗБИРЦИ ПТИЦА НА ПРОЗОРУ — Анђелко Заблаћански — Поезија

Тодор Бјелкић — О ЗБИРЦИ ПТИЦА НА ПРОЗОРУ



Тодор Бјелкић – ПРАСАК БОЛА, ЧЕЖЊЕ И СЕТЕ

(Ишчитавајући најновију збирку песама Птица на прозору Анђелка Заблаћанског)

 

Мачвански писац Анђелко Заблаћански до сада је објавио више књига, а предњаче оне песничке, у којима је стваралац, без остатка, уградио потпуног себе. Јер, и у буквалном смислу, за Заблаћанског је поезија живот, као дисање, као гледање или ходање. Штета је што његови рани радови нису довољно сагледани у токовима савремене српске поезије, јер пажљивом познаваоцу не би промакла чињеница да је Заблаћански веома снажна песничка појава, која има све назнаке да обележи и омеђи пристојно место у савременој српској поезији. То свакако потврђује и његова најновија поетска збирка Птица на прозору, чијој садржини би могла да позавиде и много познатија имена. Ту се, пре свега, мисли на лиричност и тананост уметничких утисака и осећања.

 

Ова књига ће, сигурни смо, остати упамћена као снажан прасак бола, чежње и сете. Али, не у смислу испразног туговања, него у сагледавању некако потпуно новог живота, неких нових одсјаја и (не)досањаних видика. Ипак, да се разумемо: ова свежа, снажна поезија неће представљати, нити има такве амбиције, некакав иноваторски допринос савременој српској поетској мисли. Напротив, она је сва у традицији и традиционалности, са очигледном чињеницом да су Заблаћанском велики песнички узори наши класици, на челу са бесмртним Јованом Дучићем. У песми Летња чежња песник се са тугом пита куд ли се то село у Србији креће?

 

Јер,

 

…песме нема, ни великих прела,

А лето се опет примиче јесени;

Ој земљо сељачка – јадна, невесела

Слушај како чежња јауче у мени.

 

Има у овој збирци неколико песама које су сам врх поетског општења и којих се неће постидети ниједна будућа антологија, или: у духу српског језика – цветник наше поезије. Ту, наравно, мислимо и на песму Реквијем за поезију, али њу више издвајамо због неопозивог односа песника према сопственом стваралаштву:

 

Зато ћу да певам тек кад песма боли,

Или кад ми чула опије чезнуће,

Кад ми свако слово осећаје сколи,

И душу разгали њихово свануће.

 

Тодор Бјелкић, аутор приказа
Изузетно је битан начин на који Анђелко Заблаћански саопштава песничке истине; у њему и кроз њега оне су све опште, универзалне истине и то, између осталог, чини ову књигу врхунским уметничким дометом. Изузетак чини неколико песама, углавном лирских вињета, које се по тематици и садржају знатно разликују и које је песник мирне савести могао и да изостави. Међутим, мода је наш суд исувише субјективан и пристрасан, те је то био главни разлог што нисмо препоручили да те песме изостану из збирке, а коначни суд о томе (из)рећи ће читаоци, а то је оно и најмеродавније, зар не?

 

У сваком случају, радује чињеница да Птицом на прозору Анђелка Заблаћанског српска поезија добија додатну свежину и добродошлу вредност и снагу. Радује и чињеница да наша савремена поезија са Заблаћанским добија осебујно и изузетно снажну и важну песничку појаву, о којој ће тек бити речи, која се у будућности мора узимати у обзир и коју ће бити немогуће прећутати.

 

Тодор Бјелкић

Рума, 15. 8. 2007.

Нема коментара:

Постави коментар