Она је била паметна, образована, лепа жена. Жена у чијим се очима могла слутити њена проницљивост, али и страст. Жена без мане. Или, скоро без мане, јер знао јој је једну, или је то само у његовим мислима била њена једина мана. Припадала је другом човеку. А она, иако припадајућа, дозвољавала је да је дотичу бистрине ума других, оних у којима је препознавала саму себе. Тако је потврдила да је припадност себи и свом дамару њена једино потребна снага у ова вучја времена.

И поред свега, он је, негде на дну своје душе, сакрио од свих, чак и од самога себе, слутњу да његова оштроумност, његова несебична осећајност дотичу њена сва чула. Слутио је да га доживљава као човека равноправног себи, као уметника дивљења вредног, а у тој сакривеној слутњи тињала је његова бледа нада да жена у њој, крајичком ватреног ока у том човеку и уметнику види мушкарца. Она је знала да се не да наслутити оно чега нема или чега није било, да ли у овом или неком прошлом или будућем животу. То сазнање чувало је њено срце од леденица стварности што се, и сад док пише, забијају у срце срне у њој. Нека нас на овом свету, бољи је због тебе, бољи је због мене у њему, мислила је. Знао је ту срну уплашену у шуми пуној звериња које је у њој гледало само плен, само њено тело које би да растргну. Она је жудела да неко примети како је срнино око бистро од суза, како је дубоко као море, а топло као септембарско сунце. Све то је он видео и осећај га је снажно одвлачио од срне као ловине. У тој жени тражио је себе исто тако уплашеног и рањивог. Али њена лепота је била таква да ни њега није остављала равнодушним. И није био равнодушан, мада, знао је да дивљи свет у којем су живели никад их не може толико приближити једно до другог. Знао је, а ипак желео да и она понекад има исти тај, његов, осећај.