ОНА И ОН - Поезија Анђелка Заблаћанског

ОНА И ОН



Она је била паметна, образована, лепа жена. Жена у чијим се очима могла слутити њена проницљивост, али и страст. Жена без мане. Или, скоро без мане, јер знао јој је једну, или је то само у његовим мислима била њена једина мана. Припадала је другом човеку. А она, иако припадајућа, дозвољавала је да је дотичу бистрине ума других, оних у којима је препознавала саму себе. Тако је потврдила да је припадност себи и свом дамару њена једино потребна снага у ова вучја времена.
И поред свега, он је, негде на дну своје душе, сакрио од свих, чак и од самога себе, слутњу да његова оштроумност, његова несебична осећајност дотичу њена сва чула. Слутио је да га доживљава као човека равноправног себи, као уметника дивљења вредног, а у тој сакривеној слутњи тињала је његова бледа нада да жена у њој, крајичком ватреног ока у том човеку и уметнику види мушкарца. Она је знала да се не да наслутити оно чега нема или чега није било, да ли у овом или неком прошлом или будућем животу. То сазнање чувало је њено срце од леденица стварности што се, и сад док пише, забијају у срце срне у њој. Нека нас на овом свету, бољи је због тебе, бољи је због мене у њему, мислила је. Знао је ту срну уплашену у шуми пуној звериња које је у њој гледало само плен, само њено тело које би да растргну. Она је жудела да неко примети како је срнино око бистро од суза, како је дубоко као море, а топло као септембарско сунце. Све то је он видео и осећај га је снажно одвлачио од срне као ловине. У тој жени тражио је себе исто тако уплашеног и рањивог. Али њена лепота је била таква да ни њега није остављала равнодушним. И није био равнодушан, мада, знао је да дивљи свет у којем су живели никад их не може толико приближити једно до другог. Знао је, а ипак желео да и она понекад има исти тај, његов, осећај.
Док је лежала, у бунилу грознице, помало љута на себе због болести којој је дозволила да јој узме животну снагу, мислила је о његовим версама. Кад год би успела да придигне главу са јастука, читала је његове мисли скривене у стиховима. Лагано је исцељивала, враћао јој се сјај у очима. Све је у реду чим постоји неко ко ме мислима исцељује.  Знала је да то није илузија, већ да јој његове мисли заиста помажу да окрепи посустале тело и душу.
Он је у сваком трептају њеног ока видео своје спасење. У том сјају гледао је своје дане кад у грозници сопствене ватре горео. У сваком трептају слушао је речи јој неизговорене и тако занесен седао на њен праг. Седео је тако неприметан било коме осим оку уплашене срне. Седео је и чекао а да ни сам није знао шта, али био је убеђен да ће се то што чека једног дана појавити, баш ту на њеном прагу.
А она, она је своју срну чувала и од њега и од себе. Да ли јој је боље на свом или његовом прагу?, питала се. Одговоре никад не рекоше − ни једно другоме, ни сами себи.

Нема коментара:

Постави коментар