ЗАВОДНИК - Поезија Анђелка Заблаћанског

ЗАВОДНИК



За њега су говорили да му Бог ништа дужан није остао. Леп, стасит, продорног погледа, још од ране младости био је занимљив и пожељан у сваком друштву. Нарочито у женском. Шипарице су бирале пречице да стану поред пута којим ће проћи. Сатима су препричавале тај поглед којим их је погледао, осмех који им је упутио, а оне с којима је и понеку реч прозборио вриштале су у трансу пред другарицама. Његове вршњакиње биле су мало умереније, али ни оне нису остајале равнодушне и на сваки његов миг као омађијане одлазиле би у мрак да га сачекају. Старије, удате жене лукаво су ћутале, али ретко којој није запао за око његов стас. На разне начине су му давале до знање да га желе, а ни он се није плашио да им ноћу закуца на прозор док им мужеви пијанче по задимљеним сеоским кафанама. Брао их је као крушке. Слатке и сочне караманке.
С годинама је бивао све пожељнији. Образовање му је донело оно што му је у раној младости мањкало, наочитост и начитаност, а живот мудрост и искуство. Говорили су да ће свака девојка коју одабере за животну сапутницу бити најсрећнија на свету. Удате жене су опањкавале сваку лепу и младу девојку, јер су им завиделе на могућности да буду његова супруга, а мушкарци, и млађи и старији од њега, тим истим девојкама олајавали су њега, јер су завидели њему. „Он је заводник и бараба каквог овај срез није имао, а богме ко зна да ли ће се икад више овакав и родити“ – говорила је проседа старица, вечита девојка, која је важила за жену која је неким чудом знала све шта се дешава у читавом срезу. Причла је старица да су јој се многе девојке заклињале како су заводника чекале у ауту док је он бивао код друге у кући. Допирале су те приче и до његових ушују, али он их никад није ни једном једином речју коментарисао. Чак и његови најбољи другови нису никад од њега ишчупали ни слова о било којој жени или девојци.
И кад су многе девојке које су га волеле поудавале и живеле своје брачне животе, кад је преполовио своју пету деценију, а неке нове и млађе жене жуделе за њим, он је срео њу. Тај први поглед  девојчице, у телу тридесетпетогодишње жене, којим га је погледала невино и ватрено у исти мах, у њему је пробудило нешто за шта је мислио да не постоји. Љубав. Први поглед, први додири влажних дланова, први пољубац као из Дучићеве Песме жени, разбистрили су у њему давно заборављене, негде у магли ума сакривене наде. Јасније него икад видео је лице љубави у лику те путене, а стидљиве жене. У њеним очима видео је очи среће, у њеном нежном и страсном загрљају загрљај  свих прошлих и будућих дана. Знао је, она је жена с којом ће провести остатак живота.
Живели су срећнији него ико: опуштени и занесени, себи весели за друге луди и детињасти. И она и он су схватили да све што су проживели била је само копија живота. Говорили су – туђих живота, јер ово сад је њихов живот, којег су изгубљеног у времену тек сад пронашли. Тај некад велики заводник, човек који је многе жене и усрећио и унесрећио истодобно, коначно се смирио крај једне жене. Ни заносни погледи девојака, ни похотни мигови удатих жена, ни наметљива вриска и држање тек стасалих цурица нису га више дотицали. У поглед му ниједан лик није свраћао осим лица његове љубљене. Био јој је одан и веран као што ниједан мушкарац није. Радознали свет је у почетку све то прихватао са чуђењем и неверицом, али временом су све неверице и ишчуђавања минула. Скоро да се свима чинило да он осим ове жене никада друге није ни имао.
А онда, једне ноћи запиштао му је мобилни телефон. Погледао је и видео да му је стигала порука од ње. Узео је кључеве од аута и кренуо. Последњег петка сваког месеца ишла је да обиђе родитеље. Недељом се враћала.  Он је ишао на станицу по њу. Код аута се тргао.
„Данас је субота. Где сам кренуо?“ – помислио је и тек тад прочитао поруку.
Није веровао својим очима. Како? Зашто? Ово је неко погрешио. Погледао је поново. Њен је број. Гледао је немо у слова која су светлела у мраку.
„Волим те као никога што нисам волела. Ти си једини прави мушкарац у мом животу. Најдивнији човек кога сам упознала. Волећу те док живим, али нисам више заљубљена у тебе. Не, немам другог. Не могу више да будем са тобом. Не могу да лажем и глумим. Волим те као пријатеља. Кад и како се све ово у мени угасило, не знам, али тако је. Молим те немој ме звати ни тражити. Молим те као Бога немој отежавати и себи и мени. И чувај се, молим те.“
Избезумљено је притискао по тастатури мобилног покушавајући да је позове. Некако је успео. Добро је, сад ће јој објаснити да он више без ње не уме да живи, да је то нека грешка... „Позвани корисник тренутно није доступа...“ говорио му је умилни женски глас. Неке ружне кучке, мислио је.
Никад је више није ни чуо ни видео. Нестала је. Нико не зна где је отишла. Неки кажу да су је видели у женском манастиру негде на југу земље. А он је постао стални гост задимљених, прљавих кафана трошећи на конобарице и курве своју наслеђену и стечену имовину.

Нема коментара:

Постави коментар