САМОСВОЈНОСТ - Поезија Анђелка Заблаћанског

САМОСВОЈНОСТ



(Песнику)

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Сред голетног поља изниклог одавно
Уз обалу реке два везана чуна
И безумље свуда страшно и огавно

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Усном која дрхти речју нереченом –
На глави фукаре блиста царска круна
Видљива и оку са најсивљом мреном

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Пауновим пером – мастилом плаветним
Напуштен од света пун животних буна
Са душом детета и погледом сетним

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Недогледу јасан – времену будућем
Кад обичност мине тад загуди струна
Све ничице падне пред стиха умећем

2 коментара:

  1. G. Zablaćanski, pred Vašim stihovima čovek ili ostane bez daha, ili oseti strast u sebi ili svom sećanju, ili dugo nad Vašom pesmom ćuti taknut u tanku žicu, ili razrojen, duboko zamišljen nad svakoj reči u pesmi kao što je ova. Greh je što Vaše pesme nisu zastupljenije u medijima i bibliotekama širom Srbije, a i naše dijaspore. Verujem u Božju pravdu i nadam se da će istorija književnosti zauvek sačuvati Vaše delo.
    Miloš Petronijević
    skromni ljubitelj poezije, negdašnji prof. srpskog jezika

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала, професоре. Шта рећи после Ваших речи, зато ћу се задржати само на захвалности.

    ОдговориИзбриши