ПОСЛЕДЊИ ТРАГ — Анђелко Заблаћански — Поезија

ПОСЛЕДЊИ ТРАГ



Уморне ми усне
И чело узорано годинама:
Пошкропи својом росом,
Помилуј дахом јутра
И мирисом пути,
С врхова најслађих дуња 
У топлим недрима.

Зароби ме мислима.
Уклони последњи траг слободе
Свим мојим лутањима.
Вежи ме погледом водњикавим
Сузом страсти што носиш
Скривену од људи у себи.

Заставу победника пободи
У моје срце,
Од туге и жуди тканo.
Салиј страхове оловом ужареним,
Док клечим пред твојим ћутањем,
Изреченим празнином:
У давним ноћима мојих лудости.

27. јануар 2021.

Из збирке Месечеве очи (2022)

2 коментара:

  1. Анониман10 август, 2025

    Blago piscu toliko tragova, toliko nagrada zasluženim u danima nocima probdevenim sa perom plačući ljubeći reč, i sve što se može sa rečima smisleno uraditi daje Veliki pisac svojoj zemlji svojoj sestri za pomen ocu i majci u slavu reci ne za nagrade nagrade su ram za slike na slici je sve trajno uslikano u odredjenom momeentu

    ОдговориИзбриши