
И трептаји живота у очноме дну,
Таласају сећањем испод тишине,
И воде неком већ заборављеном сну.
Како давно беху поља под булкама
Разиграни видик зенице још носе,
И мирис свежине ухваћен рукама,
Кад с груди скинуше прве капи росе.
Као птица прне уздах девојачки,
Ливаду док коси младог косца рука;
И лептири падну на осмех момачки,
Када мрави крену испод оба струка.
Предају се чула као ноћ пред зором;
У откосу вриска двоје су занети,
И ехо младости разлеже се гором,
А све је тек игра маште без памети.
Али већ се муте слике некад миле,
И паук већ мрежу заборава плете.
И као да увек само сан су биле,
Једва их се очи тек кроз сузе сете.
Из збирке Птица на прозору (2007)
Нема коментара:
Постави коментар