УПЛАШЕНА — Анђелко Заблаћански — Поезија

УПЛАШЕНА



Поноћ ти тишином милује длан
И вила проспе по јастуку косе
У оку заискри неки будан сан
На усни заборављене капи росе

А страх те узме капке кад склопиш
Да вараш живот преварени
И сваку наду безнађем шкропиш
Бежиш од себе а измичеш мени

А душом грлиш све стазе сна
И желиш поћи у те даљине
Да жудњу испијеш једном до дна
Али те врате живота истине

И онда сама, тиха, далека
С тишином по сву ноћ се бориш
А знаш да један човек те чека
Бар реч нежну да му прозбориш

3 коментара:

  1. Анониман9. јун 2011. 14:08

    "А знаш да један човек те чека
    Бар реч нежну да му прозбориш" Kada bih znala...

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман9. јун 2011. 14:13

    А душом грлиш све стазе сна
    И желиш поћи у те даљине
    Да жудњу испијеш једном до дна
    Али те врате живота истине

    Upravo tako.

    Gordana Lekovic Zecevic

    ОдговориИзбриши
  3. Господине Анђелко док читам Вашу поезију имам осећај као да с времена на време пијете кафу са Дучићем у некој кафани на крају Вашег града, толико су ваши стихови близу романтизма који је по мом мишљењу део светле историје српске књижевности.
    У здравље!

    ОдговориИзбриши