УТОЧИШТЕ — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Птица на прозору

УТОЧИШТЕ



1.
У заборављеном вриску
Данас сам сакрио руке своје
Осакаћене даљином
А разигране сном
Тајном далеком
Једином
Нашом
И осмехом невидљивом свима
Осим теби
Осим мени...


2.
Раме си моје меко
Наслањам тешку судбину
На твоје груди
Спустићу дубок уздах
У твоје очи
Сузе своје скрићу
А ти
Све искрено примиш
И осмех ми вратиш.


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

3 коментара:

  1. Emili19. септембар 2009. 11:33

    Hvala ti,malo sam zaboravila ovu pesmu...baš mi je prijalo da je ponovo pročitam,ovde,i sada.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман9. новембар 2010. 20:26

    Lako je se zeni zaljubiti u tebe...ove pesme...govore mnogo...

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман15. јун 2011. 02:16

    Pružam ti ruke
    Da oživimo
    Svaki stih...

    ОдговориИзбриши

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.