НЕМОЋ — Анђелко Заблаћански — Поезија

НЕМОЋ



Бескрила птицо што се гнездиш
У старој крошњи сувог дуда
Још очима и умом летиш
Временом кад била си свуда.

И док северац мучи гране
Сневаш лишће – плодове зреле
Плаву зору да опет сване
Али наде већ све су свеле.

Све је мртво – а срце куца
Тужна птицо бар да те нађе
Ловац што на све бесно пуца
И да ти сунце мирно зађе.

А ловца нигде на видику
Једино мраз што крв ти леди
Док чежњом тражиш лета слику
Сећање свако тихо бледи.

4 коментара:

  1. Dobar je novi izgled bloga, ali sada ne mogu sa njega na druge tvoje blogove i sajtove :( Ubaci negde i te adrese. Hvala. Poz :0)
    p.s Kopirala sam jos jednu tvoju pesmu i ubacila na moj blog, i potpisala naravno. Samo da znas. Poz :)
    -nesanica-

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala ti. Samo ne znam da li si na ovaj izgled mislila? :))
    Slobodno objavi moje pesme. (Platices kad budes imala :)))))

    ОдговориИзбриши
  3. "Sećanje svako tiho bledi."- lijepo si to rekao.
    pozdrav

    ОдговориИзбриши
  4. @mandrak
    Hvala lepo na poseti i komentarima. Bio sam na tvom blogu. Ima puno toga tamo. Doci ci opet.

    ОдговориИзбриши