Трепере у јари латице већ свеле
И као да с њима сећања ми иду
У време кад беху све чедне и беле.
Планински потоци бујају кроз вене
Оштар ваздух шиба знојава ми леђа
А сад ни у машти не станују жене
Само тамне боре изнад мојих веђа.
Тражим капи росе на сенкама свелим
Некада је месец са њима ме клео
Што никад не рекох – не могу, не желим
И што сам свој живот као јечам млео.
А сада би око још једном да види
Нерасцвале руже – не сенке на зиду
Руменило зоре док се јутро стиди
Док сва ми сећања ко зна куда иду.
neprospavana noć...tračak tuge...bujica uspomena izazvana možda samo senkom ruže...i prelepa pesma...puno treba da se ostavi trag u nečjoj duši...a vi to sa lakoćom činite svojim pesmama...ako je lako dopustiti da se vidi sopstvena slabost... ali ostavljate trag... anonimna
ОдговориИзбришиPrelepo Anđelko, setno ali prelepo... :*
ОдговориИзбришиА сад ни у машти не станују жене...ma,kakvi nestanuju,da nestanuju,nebi bilo ovih,prelepih pesmih...!!Ludica
ОдговориИзбриши