Гледам сенке ружа на сивоме зиду
Трепере у јари латице већ свеле
И као да с њима сећања ми иду
У време кад беху све чедне и беле.
Планински потоци бујају кроз вене
Оштар ваздух шиба знојава ми леђа
А сад ни у машти не станују жене
Само тамне боре изнад мојих веђа.
Тражим капи росе на сенкама свелим
Некада је месец са њима ме клео
Што никад не рекох – не могу, не желим
И што сам свој живот као јечам млео.
А сада би око још једном да види
Нерасцвале руже – не сенке на зиду
Руменило зоре док се јутро стиди
Док сва ми сећања ко зна куда иду.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Author Details
Рођен је 1959. године у Глушцима у Мачви. Пише поезију, афоризме и кратке приче. Досад је објавио једанаест књига. Превођен је на руски, белоруски, енглески, бугарски, мађарски и македонски језик. Преводи поезију с руског језика. Награђиван је за поезију у Русији, а за кратку причу у Србији.
Покретач је и главни уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Глушцима.
neprospavana noć...tračak tuge...bujica uspomena izazvana možda samo senkom ruže...i prelepa pesma...puno treba da se ostavi trag u nečjoj duši...a vi to sa lakoćom činite svojim pesmama...ako je lako dopustiti da se vidi sopstvena slabost... ali ostavljate trag... anonimna
ОдговориИзбришиPrelepo Anđelko, setno ali prelepo... :*
ОдговориИзбришиА сад ни у машти не станују жене...ma,kakvi nestanuju,da nestanuju,nebi bilo ovih,prelepih pesmih...!!Ludica
ОдговориИзбриши